SE QUIEN ERES

SE QUIEN ERES je serija koju je kreirao katalonski autor Pau Freixas. U određenom smislu, ona ima lokalni španski format, šesnaest epizoda po 70+ minuta, ali po nivou realizacije spremna je za “izvoz” i apsolutno se može prikazati na bilo kojoj televiziju u svetu.

Aitor Gabilondo je internacionalno priznatiji autor od Freixasa ali njegov LA VERDAD koji sam gledao na istoj mreži Pickbox kod nas kao i SE QUIEN ERES je zaista lokalna priredba u odnosu na Freixasovu seriju.

Između ovde dve serije ima dosta sličnosti. Obe imaju u suštini tu atmosferu građanskog krimića, gde su “obični ljudi” spremni da uzmu protagonizam koliki i policajci i osvedočeni kriminalci.

Obe serije se takođe bave pitanjima rekonstrukcije identiteta. U LA VERDAD glavna junakinja je devojka koja je posle dosta godina od nestanka pronađena i vraćena u svoju bogatašku porodicu. SE QUIEN ERES, to je advokat sa amnezijom umešan u nestanak ženine mlade rođake.

Osnovna razlika leži u nečemu što olako pripisujemo mentalitetskoj crti španskih autora a to je sklonost ka melodramskom ekscesu, kao onome što zbog telenovela paušalno nazivamo "španskim serijama", ali zapravo je reč o nečemu drugom. Slično radu možda trenutno i najznačajnijeg španskog televizijskog poslenika Alexa Pine, nesporno je da "sapunica" najjače penuša u španskim izdanjima. Pa ipak, šta je po sredi?

Reč je o dramskoj, pa samim tim i televizijskoj tradiciji narativa u kojima trenutni efekat ima veoma važnu ulogu. Uprkos tome što današnja televizija poznaje veoma duboke kontinuitete i metanarative u kojima likovi imaju "prošlost" koja se reflektuje u sadašnjosti, jedan veliki deo televizijske dramaturgije se bazira na efektima trenutka, snage i poteza, na cliffhanderima ili jumping the shark momentima.

Španska televizija je u tom pogledu veoma ekscesivna i njihove serije imaju veoma izražene takve zahteve. Za takve serije možemo reći da u njima postoji "samo sadašnjost" a da je refleksija prošlosti u toj sadašnjosti manje važna.

U telenovelama i sapunskim operama to isključivo postojanje sadašnjosti dovedeno je do paroksizma naravno i tu likovi zaista prođu neverovatne doživljaje i transformacije često i po nekoliko puta. Međutim, slično je i kod Alexa Pine, i njegovoj globalnoj Netflix senzaciji u kojoj pratimo jednu priču koja je isključivo bazirana na senzacijama, koja zapravo počinje i završava se u jednoj neizvesnosti i gde mi sve vreme pratimo nagle preokrete i tenzije u "sadašnjosti" a onda ih razrešavamo kroz "pripremu" toga u prošlosti.

Freixas je delimično primenio Pinin recept u svojoj seriji, s tim što se ograničio na uvodne scene u svakoj epizodi gde je odlazio u retrospekciju, proizvoljno daleko u prošlost i tu postavljao neke zanimljive okolnosti za dalji razvoj priče. Krimić u principu jeste baziran umnogome na eksploataciji prošlih događaja, otud ispitivanje, ali prezentiranje prošlih događaja kroz flešbek - dakle kroz intervenciju pripovedača a ne kroz otkriće detektiva daje tim elementima potpuno drugi predznak.

Enorman broj preokreta rezultira izvesnom devalvacijom u odnosima među likovima, odnosno likovi neumitno gube na potenciji ako toliko puta iznevere jedni druge. Pa ipak, Freixas gradi atmosferu cinizma u redovima pravnika, ljudi koji su navikli da se bave formalnom a ne suštinskom pravdom i uspeva koliko toliko da sačuva njihov integritet kombinujujući to sa fetišizacijom ljudske lukavosti i arhetipskih emocija.

S druge strane Gabilondo sa svojom ekipom pravi čitav niz sličnih pokušaja, drugim tehnikama, sa drugim greškama. On svoju seriju prevashodno bazira oko Tajne, u početku je ona Tajna i za junake i za publiku, a vremenom kako stvari odmiču prestaje da biva Tajna i za publiku i za jednog po jednog junaka. Kako je Tajna fundamentalna i od najvećeg značaja za likove u ovoj seriji, jedan od problema koji se javlja jeste pitanje kako se svi oni nisu odmah upustili u pitanje rešavanja "Tajne" koja je glavni problem i pokretač radnje. I tu Gabilondova ekipa primenjuje jednu inferiornu tehniku. Ona pravda na razne načine odbijanje junaka da se suoče sa istinom, odlaže ga a na kraju ga kod nekih likova antidatira. Kod Gabilonda na kraju ono što ostaje jeste samo situaciona senzacija, na nivou pojedinačnih scena u kojima ume da bude izvesne dramske ironije ali likovi i priča kako serija odmiče bivaju potpuno devalvirani.

Gabilondo se ne koristi dramaturgijom Tajne na način kao što recimo imamo u derivatima IZGUBLJENIH (Lost) gde postoji generalna kosmička misterija, pa čak ni UBICA MOG OCA gde je tajna egzistencijalističko pitanje koje muči glavnog junaka i provlači se kao misterija trećeg reda kroz seriju vremenom uplićući sve veći broj potencijalnih počinilaca, iz prostog razloga što je ta misterija osnov njegove priče i traži konkretno rešenje.

Idejno bi se njegov tretman Tajne koju u jednom trenutku znaju maltene svi junaci serije ali ne znaju svi među sobom da je znaju, može biti razmatran kao ironija, ali ideja da će svaki junak tu informaciju koristiti na drugi način nije do kraja izvedena pa samim tim ne postiže punu slojevitost.

U svakom slučaju, koga zanima malo ozbiljnije proučavanje tehnika drame u kriminalističkim serijama može da uporedi ove dve serije i vidi kako je u relativno sličnim pričama jedna tehnika bila uspešna a druga ne, i zašto.