FRUST

Serija FRUST je jedna takva čarolija regionalnog televizijskog užasa, da prosto osećam zahvalnost što nam je pružena jer bi nam život zaista bio manje interesantan bez nje.

Za taj projekat se znalo jer je bio developovan na nekim sajmovima, pičinzima, saborima raznih misitifikatora, što deluje kao dodatni sloj potpune sprdačine kada ovo počnete da gledate.

U ovom projektu je zaista zabrano svojevrsno srce tame regionalne dramske produkcije kojom vlada pretenzija bez ikakvog utemeljenja, premda je ova serija sama po sebi poprilično "narodna" na neki svoj uvrnut način.

Taj broj potpunih morona na jednom mestu koji su se skupili i onda sasvim raskomotili proizvela je singularitet regionalnog kinematografskog izraza.

Seriju Danisa Tanovića koju je radio za HBO USPJEH je ipak nadgledao Steve Matthews koji je zadužen za njihove internacionalne produkcije i ona je time ipak malo sputana, pa su morali da vode računa i trude se malo više. Time je serija otupljena i sterilisana, ne bi li se približila nekom standardu.

Ovde je ekipa potpuno puštena s lanca. Producent je Firefly, Vučićev odgovor na FMK za potrebe finansiranja umetnika iz Druge Srbije Telekomovim parama, gde posle odlaska Nade Popović Perišić kao jedine osobe s autoritetom i mozgom, realno ne postoji niko ko išta zna o bilo čemu, niti se pita, i to je savršen ambijent za ove stvaraoce. Bosanski producenti su takođe ljudi bez autoriteta spram jednog Danisa Tanovića koji je ekstremno netalentovan ali ima "oskara" tako da mu se, pošteno govoreći, može "pljunuti pod prozor".

Tanović koji s punim samopouzdanjem režira potpunu budalaštinu bez ikakvog nadzora daje te transcedentne rezultate kojima mi kao forenzičari stremimo. Fotografija Erola Zubčevića pokazuje da su imali dovoljno ljudi i vremena da to izgleda šareno, ali sama inscenacija, gluma i mizanscen su na nivou igranih delova u obrazovnim emisijama, recimo iz hemije, kad neki stručnjak ispriča nešto a onda dva mlada glumca razmućuju šećer.

Srđan Vuletić je jedan pomalo zaboravljeni um iz bosanske kinematografije i on je kreator serije zajedno s nekim Mađarom, koji je verovatno tu doveden jer je "znalac" ali je za našu priču nevažan osim kao pokazatelj koliku su sve te koprodukcije i developmenti jedno veliko foliranje. Jer, Vuletić nas vraća ovde svom filmu LJETO U ZLATNOJ DOLINI, za koji je najbolja stvar koja se može reći to da je rip-off THE BIG HITa Bena Ramseya. To je isto bio neki zakučasti stupidni narodni krimić o Sarajevu ali je Vuletić posle njega potonuo i sada se vraća. 

I to sa osvetom.

THE BIG HIT je bio poznat film kod nas zbog kulta Johna Wooa kao producenta ali FRUST je takođe za naše uslove enormno prepoznatljiv rip-off, i to i filma i serije APSOLUTNIH STO, koje je takođe producirao Firefly.

Samo ljudi koji su apsolutni moroni, dakle Firefly, mogu u par godina raditi dve suštinski identične serije, sa istom premisom, a da to ni sami ne primete.

Štaviše, u prvoj epizodi, ima nekih rešenja, kao što je scena žurke koja deluje kao da je direktno maznuta iz te serije, ali osim delimično premise i producenata, te dve serije ne dele ništa zajedničko.

Odavno nismo na ekranima, u nečemu što pretenduje da je "ozbiljno" koliko-toliko, imali ovoliki broj najprostije rečeno glupih likova. I to ne glupih, u smislu glupo napisanih, nego glupih u smislu ponašanja i rezonovanja. To bi bilo zanimljivo, glupi ljudi su zanimljivi za dramsku obradu, da nisu na sve to jako loše napisani, smešteni u neke konstrukcije koje deluju kao da neko dete izmišlja o čemu se radi u seriji dok uporedo jede eurokrem i postepeno ludi od ugljenih hidrata.

Peak TV je pun glumljenog debiliteta koji se često javlja kao ispravno ili pogrešno shvaćen uticaj Braće Coen. Ovde su likovi međutim tretirani kao prilično bistri, možda sa nekim idealima i iluzijama ali intelektualno adekvatni da sa njima možemo da se identifikujemo, što ovo gledalačko iskustvo čini izazovnim.

Naročito jer ovde nemamo problem sa postavkom likova ili bitnim plot pointima. Ovde je iz scene u scenu intenzitet budalaštine jak, teško je naći scenu bez nekog velikog WTF momenta tokom pokušaja da se nešto "normalno" desi.

Ali, likovi i način kako su napisani, nije ništa spram toga kako su odglumljeni. Ima tu doduše scena koje nisu kao iz školskog programa, ima nekih koje vuku na poznog televizijskog Dragoslava Lazića, i odavno nije viđen ovakav spoj pogrešno shvaćenog Peak TVa i potpunog taloga lokalne dramske ponude.

Ipak, ako sve ovo zvuči kao neki totalni raspad kom se ne sme prići, nije sasvim tako. Ova serija ima samouverenost svojih stvaralaca i to joj daje koheziju, i ima tu dozu užasa koja je čini hipnotičnom za svakog ozbiljnog forenzičara.

CITIZEN VIGILANTE je fizički lošije produciran od ove serije, ali u pogledu tematske i psihološke zrelosti, Uwe Boll je za ovo bukvalno Ingmar Bergman. 

Međutim, razlika u zrelosti između Uwea i ovih autora ne znači da njihovi motivi nisu isti. Naime, oba kampa rade jednu priču o nezadovoljstvu građana koje je država izneverila. S tim što u slučaju autora ove serije, imamo ljude koji bukvalno samo u ovakvoj žabokrečini od regiona uopšte mogu da rade to što rade, a Uwe ipak nešto rizikuje u svom oportunizmu.

Uwe Boll želi da okrivi migrante za neke probleme koji su zapravo mnogo složeniji i dublji od njihovog dolaska, i veliko je pitanje da li na taj način kako ih on pokazuje i postoji. Tanović i Vuletić žele da okrive društvo takođe nesvesni da van takvog haosa njih dvojica verovatno ne bi mogli da snime ovako nešto. 

Međutim, čak i da njih dvojica nisu nusprodukt raspada stare države, ratova, tranzicije i trulih režima u novonastalim državama i državolikim tvorevinama, njihovo poimanje sveta, društvenosti i psihologije zaista poziva na ponovno uvođenje državnog ispita koji je nekada bio preduslov da se proveri da li ljudi znaju gde žive i kakva pravila važe u zajednici. Ova serija svakako ne bi omogućila prolazak tog testa.

Zli jezici bi rekli da Voyo služi kao skrovište za neprikazljive serije Telekoma, Fireflya i drugih činilaca i činjenica je da tamo možemo naći razne sadržaje za koje nikada nismo čuli a snimljeni su kod nas. Nisam siguran koliko je nešto što je snimio Danis Tanović baš moglo da se sakrije. Ali, svojim kvaltetom se uklapa u taj profil. Ko je otišao na Voyo da vidi neku opskurnost Bobana Skerlića s kojom ljudi ne znaju šta da rade, sada može da overi i Tanovića i nimalo ne pogreši.