PONIES S01

Pre osam godina sam narodu probio mozak slaveći film THE SPY WHO DUMPED ME, natprosečno inteligentnu i duhovitu akcionu komediju koju je režirala Susanna Fogel po scenariju koji je napisala sa Davidom Isersonom.

U međuvremenu pročitao sam briljantan Isersonov roman a Susanna više ne mora da se dokazuje posle izvanrednih filmova CAT PERSON i WINNER koji su privukli veliku pažnju.

Susanna Fogel i David Iserson su se na seriji PONIES zapravo našli na produžetku zadatka koji su započeli u filmu THE SPY WHO DUMPED ME. Na neki način, možemo reći da su Fogelica i Iserson ovde nastavili istu stvar jer smo tamo imali dve američke zajebantkinje koje se slučajno upletu u internacionalnu špijunsku zaveru, a ovde imamo to isto.

S tim što ovog puta njih dve nisu sasvim zalutale u zaveru, one su Persons of No Interest KGBu 1977. u Moskvi jer su supruge, ali njihovi muževi itekako jesu POI jer su agenti CIA. Kada njih dvojica nastradaju pod misterioznim okolnostima, njih dve shvataju da žele da saznaju šta je bilo s njima, ali i da ih život u Americi u kojoj su izgubile korene i perspektive više ne interesuje.

Šef moskovske stanice je u početku rezervisan prema tome da njih dve angažuje za svoje poslove, ali na kraju prepoznaje da njih dve zaista nisu osobe od kojih se očekuje da mogu da budu špijuni.

Za razliku od THE SPY WHO DUMPED ME, ovo je serija u kojoj je špijunska komedija, ipak sa mnogo većim i brutalnijim ulozima. Dakle, ovo nije skroz klasičan suspenser jer ima dozu humora u sebi, ali nije baš ni isključivo osmeh na licu.

Ovde imamo duhovitost ali imamo i vrlo jasnu represiju, junaci se nalaze u smrtnoj opasnosti, padaju glave, lete meci i sevaju oštrice, a pored toga imamo i dosta ozbiljno uzetu temu traumu njihovog udovištva.

Ovo nije Lynda La Plante, i njen WIDOWS, ali možemo deo DNK prepoznati i iz te knjige/ serije/ filma, dakle imamo žene koje odlučuju da odlazak svojih muževa psihološki savladaju kroz nastavljanje njihovog posla i njihove ostavštine.

Dakle, Fogel i Iserson ovde prave nešto ipak zahtevnije, složenije i višeslojnije od THE SPY WHO DUMPED ME, i zanimljivo je da im taj spoj funkcioniše. Imamo humor ali imamo i pravu emociju, i složena psihološka stanja i istinski suspense.

PONIES je meni lično bila možda i najočekivanija serija prošle godine ali eto stigla je tek ove. I smatram da nije razočarala, štaviše pružila je mnogo više nego što je THE SPY WHO DUMPED ME nagoveštavao i u tom pogledu, ovo je poetički veoma sveža stvar jer ovakvih serija nema puno.

U rediteljskom smislu, Susanna Fogel je maksimalno iskoristila mađarske lokacije i u Budimpešti je vrlo vešto rekonstruisala Moskvu iz 1977. godine. Pronašla je objekte kakvih nema beskrajno puno u kojima je zadržan kako element socrealizma tako još više element socijalističkog modernizma koji je bio prisutan u tom periodu.

U okolnostima novih hladnih a i nešto toplijih ratova, PONIES je nostalgična špijunska komedija koja nas vraća ne samo u vremena kanonskog Hladnog rata već nas vraća i u estetiku njegovog prikaza.

Naravno, PONIES ne može u klasičnom smislu biti send up tih starih hladnoratovskih mini serija i one nisu ovako izgledale zapravo jer nisu mogle biti snimane iza Gvozdene zavese, najbliže što su joj došle bio je recimo Zagreb ili Beč. Međutim, u slici, Susanna Fogel u saradnji sa ekipom u kojoj je bila i ruska snimateljka Ana Patarakina uspeva da evocira taj izgled starih serija.

Počev od stilizovanog logoa Peacocka koji tada nije postojao (iako NBC jeste), postoji tendencija da se ode u neki vizuelni throwback. Ne odlazi se toliko daleko kao što je radio Guy Ritchie u filmu THE MAN FROM UNCLE, ali odlazi se prilično.

Samim tim što je ovo moderna produkcija, i postoji mogućnost da se mnogo šta nadoknadi efektima, ovde Budimpešta više liči na Moskvu nego što je mogla u ranijim produkcijama, ali ponekad ekonomičnost prikazivanja nekih prostora zaista podseti na uslovljenosti starih serija i jasno je da je to taj nameran stilski zahvat rekonstrukcije i filmsko-televizijske estetike te epohe.

Serija je ekonomična u broju likova i to mi je ostavilo snažan utisak jer među njima pravi osećaj izolovanosti i usamljenosti koju imaju expati upućeni jedni na druge, u svetu u kom se baš ne snalaze. Uspešno i sugestivno je prikazan svet u kom je jedino sigurno mesto jedna izolovana prostorija u ambasadi a sve ostalo su mesta na kojima manje-više sve i svako mogu biti stavljeni u službu praćenja i posmatranja.

Naravno, sa Emiliom Clarke i Haley Lu Richardson u glavnim ulogama, na terenu su talentovane glumice koje su motivisane da se dokažu u nečem novom i postavka je u tom pogledu održiva i na duže staze, ako se može sačuvati od format od osam epizoda po sezoni.

PONIES ima kraj iz kog se naslužuje želja autora da se serija nastavi. Ništa nije sasvim gotovo, no gotovo je u dovoljnoj meri da i ako ne bude nove sezone, ova serija ostane kao jedan lep uzor i artefakt našeg vremena o sukobu koga više nema ali je i dalje živ.