MY DEAD EX

Tragom rada Drewa Hancocka čiji COMPANION mi je privukao pažnju, pogledao sam njegov strimerski sitkom MY DEAD EX koji je kreirao i pisao sve epizode, a rediteljske zadatke su preuzeli sporadično eminentni reditelji poput Joe Lyncha ili Zoe Cassavetes.

Ipak, ovaj sitkom u produkcionom smislu spada u nešto što nije prva liga televizije, i davne 2018. godine osećalo se da neće biti namenjen širokoj konzumaciji na televizijskim kanalima.

No, sve to što je grungy u tehnici, iako nimalo nije dramatično, i sve izgleda zapravo vrlo korektno tehnički, nadoknađeno je izuzetnim scenarijem, izvanrednom glumačkom podelom u čijem je centru nova scream queen Katherine Hughes, i inscenacijom koja je vrlo energična i duhovita uprkos ograničenjima.

U tom smislu, Hancock s jedne strane formalno zbilja pravi sitkom ali s druge strane ovo je zapravo humoristička serija koja ima story arc u osam epizoda svog toka i u suštini vrlo inteligentno, u nekim trenucima čak impozantno uspeva da istretira neke tropey situacije. Junaci su svesni ironije svoje situacije, o autorima da ne govorimo, pa ipak neka rešenja koja imamo prilike da vidimo prevazilaze tipično TV trope nadmudrivanje i parodiju žanra.

Istovremeno, na sve to postoji i solidan toddphillipsovski stoner comedy vajb sa off the wall prijavama koje sjajno uleću u pojedinim momentima.

Otud MY DEAD EX nije senzacija u ravni SPACEDa jer malo šta jeste i ta serija je i scenaristički, i glumački i naročito rediteljski showcase, ali jeste nešto SPACEDasto u američkim uslovima što svoj puni značaj zapravo dobija posle gledanja COMPANIONa. 

OTMICA

Telekom Srbija je ove godine odlučio da se oproba u dve forme koje su veoma popularne u svetu i da ostavi svoj trag na tržištu španske kriminalističke serije odnosno Nordic Noira.

Dok je CICATRIZ zaista i urađen kao inicijalno španski projekat koji je dugo tražio finansijera po Istočnoj Evropi, pa su našli Telekom da se u to umeša, i bez sumnje jeste reč o španskom proizvodu sa našim doprinosom ispred kamere, pre svega u pogledu glumaca i lokacija, OTMICA je u kreativnom segmentu proizvod naše pameti.

CICATRIZ u tom smislu jeste bez ikakve sumnje kreativno delo španskih autora, ljudi koji su prekaljeni veterani ove forme i jedini problem. sa njim je što rezultat nije bio dovoljno dobar da postigne nešto u Španiji, potom ni na Amazonu, a sama serija je takva da u Srbiji ne bi bila nikada ni emitovana da nema naših glumaca. Međutim, njen jedini greh je u tome što je bezveze i ni u čemu drugom. A to je ipak mali greh u odnosu na one koji se dešavaju kod nas.

OTMICA je s druge strane plod naše pameti, jedna od brojnih opskurnih režimskih produkcija, ova konkretno od ljudi koji su zadužili našu kulturu aferom oko filma Balše Đoga o Košarama, i umesto da zbog nje žive u sramoti, zaslužili su da dobiju potom neke druge projekte, kao što je film OLUJA zbog čijih edwoodovskih dometa nam se Hrvati smeju, ali moramo priznati i velikog bioskopskog uspeha filma NEDELJA o Džeju, čiji put do srca publike nije omeo čak ni pad na testu inteligencije oličen u tome da se ne bavi onim što je autentično u vezi sa tim čovekom, a to je uspeh, već sa onim što je opšte mesto a to je zlopaćenje mladog Roma na mean streetsima Dorćola.

Dok Telekom verovatno još uvek mozga gde da pusti CICATRIZ kod nas, nisu imali mnogo dilema oko OTMICE i krenula je vikendima na kanalu Superstar, a od početka do prve do kraja osme epizode izdržali su samo montažer, dizajner zvuka i autor ovih redova, jer teško da je iko drugi ovo zaista mogao da pogleda.

Još jedna loša Telekomova serija koja je snimljena da bi ljudi bliski režimu imali šta da rade a ne da bi narod imao šta da gleda, sama po sebi nije problem. To je ionako okosnica našeg programa. Mislim, MOČVARA je doživela treću sezonu, dakle nema ovde mnogo prostora za iznenađenje. Pa ipak, ima ovde jedna doza stida koja mora da se oseti jer je za OTMICU doveden Mikael Persbrandt, jedna od ikona švedske televizijske produkcije, ali i glumišta uopšte.

Koliko je Persbrandt bitna faca dovoljno govori činjenica da je imao priliku da igra Hamiltona, švedskog Jamesa Bonda u ekranizacijama romana Jana Guilloua, i nije jedini švedski glumac koji je to radio, ali i dalje je to veliko priznanje jer je ta čast obično davana najvećim zvezdama. O njegovoj popularnosti svedoči činjenica da u novoj seriji Daniela Espinose HELIKOPTERRANET, junaci kupuju opremu za bebu i prodavačica im preporučuje model koji je on reklamirao.

Dakle, bilo je dosta razloga da se malo povede računa šta će se snimati, kad već postoji prilika da se u seriji pojavi jedno tako veliko ime uz Dejana Čukića, našeg takođe slavnog glumca u Skandinaviji i Amande Radeljak koja tamo dosta radi. No, nije se povelo računa, pa nasuprot zvezdama imamo jednu podelu sa dosta skromnim star wattageom.

Nije neka preterana tajna da mi se povraća od činjenica da je glumac Srđan Grahovac igrao Krsta Popovića u crnogorskom istorijskom falsifikatu BOŽIĆNI USTANAK, kao i da mi smeta što je Tamara Krcunović povraćala po srpskoj trobojci, te možda imam određenu predrasudu i pomeren prag gađenja. No, čak i kada popijem Antimetil protiv povraćanja i eliminišem simptome gađenja, ne bih rekao da su oni podela kojom bih okružio Mikaela Persbrandta, naročito ako bih imao za cilj da ovu seriju javno prikazujem nekome ko nije politički primoran da je emituje.

Grahovac u ulozi "zlog poručnika" zlatnog srca, možda i može da funkcioniše u nekom filmu koji bi bio studija karaktera, ali za televiziju je prespor, nedovoljno sugestivan, i idealan jedino za ovakav koncept "kupovine minutaže" gde se manjak ideja nadoknađuje mlaćenjem prazne slame i glumcima koji se prisećaju teksta u realnom vremenu.

Ni ostatak podele nije mnogo bolji, u stvari mahom su još i gori. Svi su zarobljeni u scenariju baziranom na poluideji, koji nema osnovni zaplet, pa onda pokušava da popuni vreme digresijama koje su potpuno stupidne, iscrpljuje se u bavljenju nevažnim likovima i situacijama, i dodavanjem tih sporednih elemenata ne čini seriju višeslojnom već sam podvlači njenu brutalnu neosmišljenost.

Otud ne bi bilo ni fer bilo koga izdvajati jer je materijal toliko ispodprosečan da bi i bitno veštiji glumci s njim imali problema. Međutim, ako su autori serije želeli da se nekima iz podele gledaoci smeju, u tome su uspeli, tako da je igranje u ovoj seriji generalno medveđa usluga, iako je možda delovalo kao proširenje područja borbe na strana tržišta.

Sam rasplet baziran na tehničkom pronalasku glavnog negativca je posebna poslastica, ali niti želim da kvarim preokret niti mislim da će iko sem mene uopšte gledati dotle da to vidi, pa je najbolje da to ostane naša mala tajna.

U svemu tome, Persbrandt ne može da pruži mnogo, ali barem deluje kao čovek koji se profesionalno bavi glumom i može bez tegoba da se isprati njegov pokušaj da od poslovičnih ekskremenata napravi pitu.

Ovo je još jedna propuštena prilika da se ljudima prikaže nešto smisleno, no nije prva i nije ni poslednja. Međutim, ovo je retka prilika kada su bili obezbeđeni neki kadrovi koji su mogli našu seriju dovesti na neki internacionalni nivo distribucije.

Srpski kriminal je integralni deo narativa o skandinavskom krimiću kao žanru. Nema istorije švedskog kriminala bez Joksine jugomafije. Nema priče o atentatu na Palmea bez "jugoslovenske veze". Nema SNABBA CASHa i PUSHERa bez naših glumaca. Dakle, ta konekcija je bila skroz prirodna i odavno je prepoznata.

Ipak, Nordic Noir je postigao toliko jer je vodio računa da srpski kriminal ostane ispred kamere. OTMICA otud nije Scandi Noir, ona je Jugoskandik Noir, jedna propast i prevara koja je naivnima delovala perspektivno.

GRAZON

GRAZON je panskandinavski triler koji kao kreatori potpisuju Oskar Soederlund, Morten Dragsted, Mikkel Bak Soerensen i Rasmus Thorsen.

Oskar Soederlund je poznat organima gonjenja po izuzetnom poslu koji je uradio na seriji SNABBA CASH koju doduše takođe nije radio sam.

U slučaju GRAZON imamo posla sa konvencionalnijim trilerom o infiltraciji islamističkih terorista koji se ubacuju sa planom da izvrše bombardovanje kopenhaške bolnice iz drona ali ih u tome ometa tajna služba Švedske i Danske koja je provalila da je mlada inženjerka specijalizovana za upravljanje ovim letelicama oteta.

Brigitte Hjoert Soerensen koju pamtim iz briljantnog VINYLa igra inženjerku, a teroristu koji je otima i u kome ona probudi dozu humanosti igra Ardalan Esmaili. Njih dvoje imaju izvanredan star wattage a okruženi su iskusnim skandinavskim TV kukama.

U izvesnom smislu, GRAZON možda malo pati od nedostatka potpune žanrovske rutiniranosti u smislu da ni autori ni junaci nisu našpanovani na svakodnevno bavljenje konceptom terorističke pretnje i ucene, i prosto postoji jedna nijansa relaksiranosti u odnosima junaka, u smislu da ima situacija gde bi u američkoj seriji lik pobegao otmičaru.

Dakle, nije to naivnost, to je više samo kilometraža koja se oseti kad se gleda delo iskusnih eksperata poput CARRY ON i prilično solidnih profesionalaca kojima to nije prvi stilski izbor kao što su ovi autori.

Ipak, koncept da se priča izlaže kroz odnos otete inženjerke i teroriste je zanimljiv, i uprkos tome što serija nije sveža (a istini za volju nije ni nova baš) ona je vrlo solidno izvedena, i može biti solidna dopuna za ljubitelje i poznavaoce žanra. 

WATCHMEN

U vreme izlaska sam gledao seriju WATCHMEN i posle tri epizode halalio.

Sada sam odlučio da je reda radi završim.

I, u principu, utisak mi se nije promenio osim što sam sada gledao devet epizoda nečega što mi je već posle tri epizode besmisleno pa sam se onda malo privikao na konvenciju, no opet nisam uživao.

Kada bi moralo da se sumira to što sam gledao u nekom principijelnom pogledu, onda bih mogao reći da je ova serija po duhu bliža Mooreu u odnosu na Snyderov film koji rekontruiše njegovu knjigu.

Naprosto, Lindelof je negde dokučio šta je smisao Mooreovog postupka, a to nije pokušaj rekonstrukcije stripa kao nekog koherentnog estetskog sistema, što je pokušao Snyder, i pravio jednu straightforward ekranizaciju previše složenog materijala.

Lindelof odustaje od praćenja priče stripa i pokušava da je otprilike obuhvati u jednoj kolažnoj formi koja je mooreovska, kombinujući različite ravni realnosti kako u dijegezi tako i u samom postupku. Rezultat je vrlo arty, vrlo atipičan u odnosu na estetiku strip-ekranizacija.

I u tom pogledu i HBO i Lindelof zaslužuju pohvale. Snimili su nešto što nipošto nije mejnstrim. Međutim, inferiorniji strip BOYS Gartha Ennisa dobio je superiornu ekranizaciju u seriji, i u njoj se ispostavio kao bolji filmsko/televizijski WATCHMEN od samo Mooreovog stripa. Ako imamo u vidu koliko BOYSi duguju Snyderu i njegovim boljim strip-ekranizacijama, može se na čudan reći da je Snyder zapravo na kraju priče ipak proizveo bolju adaptaciju WATCHMENa, ali indirektno, iako se opekao kad ju je radio sam.

Ne mogu osporiti da u ovom Lindelofovom WATCHMENu ima šta da se vidi ali celina mi je bila potpuno neprihvatljiva, no poštovaoci Moorea u njoj ne mogu da ne prepoznaju njegov postupak.

Možda sam ja previše konvencionalan u ukusu pa Moorea radije prepoznajem kao superiorno izvedenog u BOYSima ili u PENNYWORTHu čak, no WATCHMEN serija kakva je da je, jeste artefakt koja mu iskazuje poštovanje.

INTERROGATION

Paramount i CBS su u trenutku kada su krenuli sa strimingom napravili nekoliko serija koje su pokušale da u stilu BLACK MIRROR epizode BENDERSNATCH radikalizuju formu striminga tako što će content biti nekonvencionalniji u odnosu na tipične tradicionalno emitovane serije.

ONE DOLLAR je bio pokušaj da Mosberg i Zobel naprave zanimljivu formalnu razradu slučaja zločina u jednom malom mestu, i serija je imala zanimljivu cikličnu strukturu koja je bila dopunjena uspelom estetikom indie filma.

INTERROGATION je serija koja takođe ozbiljan film look i po tome kako ima jaku podelu, harizmatične filmske glumce i realizaciju koja ima izvesni gravitas podsetila me je na TRUE DETECTIVE. Međutim, imala je i jedan narativni gimmick. Bila je to desetodelna serija o istinitom slučaju iz dosjea losanđeleskog čuvenog Robbery Homicide Divisiona u kojoj su autori nudili publici da gledaju epizode po redu koji sami izaberu, izuzev prve i poslednje epizode.

Dakle, serija nije morala da se gleda po redu kako su epizode numerisane, i to je takođe jedna ciklična struktura gde praktično svaka epizoda ima fokus na jednog učesnika ili jednog protagonistu ili jedan aspekt istrage, i na kraju to sve proizvodi kumulativni efekat.

Za razliku od ONE DOLLAR gde se ipak linearnost metanarativa nije dovodila u pitanje i gde je ova vrsta cikličnosti na nivou epizoda ipak iziskivala da se epizode isprate po redu, ovde su mreža i autori namerno pozivali publiku da to prekrši.

No, ja sam je ipak pogledao po onom redu kako su epizode numerisane jer mi je serija bila izvanredna i nije me pozivala na eksperiment. Naprotiv, bila mi je veoma zanimljiva, glumački i stilski jako uspela, u izvesnom smislu veoma old school impresivna, što ne znam da li stoji kao pohvala ili mana.

Naime, možda je problem baš to što je izvedba serije old school u najboljem mogućem smislu i što tera gledaoca da je gleda i da u njoj uživa bez potencijala da ga izrazitije aktivira. Možda je bilo bolje da je manje uspela na tom fundamentalnom nivou ali da se onda gledalac upušta u nekakav narativni oportunizam.

Elem, kakva je takva je, donosi prvo jednu fenomenalnu podelu, policajca sumnjivo lenjog da dublje ispita slučaj igra Peter Sarsgaard, sumnjive dugare glavnog junaka Kodi Smit-McPhee i Ebon Moss-Bachrach, njegovog oca David Straithairn, inspektora unutrašnje kontrole koji juri detektiva Vincent D'Onofrio, i sa njima Kyleu Gallneru nije bilo teško da bude u centru kao možda nevino optuženi čovek koji svakako nije baš cvećka.

Zatim, Ernest R. Dickerson i Patrick Cady donose i dobar ritam i filmsku estetizaciju u ovu priču koja se proteže kroz epohe, koja je bazirana na ispitivanjima ali i na masi pouzdanih i nepouzdanih flešbekova. Teško je održati pažnju gledalaca u istraživanju slučaja gde se stvari toliko često vraćaju na istu situaciju i istu problematiku, ali oni uspevaju da izvuku maksimum iz skripta čijim su nastankom rukovodili John Mankiewicz - old school figura i redovni saradnik legendarnog Daniela Pynea - i nordic master Anders Weidemann.

Serija je naišla na mlak prijerm koji ne bi bio toliko problematičan da estetski nije donela baš toliko "teške artiljerije" i sjajno je upotrebila.

ONE DOLLAR i INTERROGATION su danas nažalost zaboravljene serije i to je šteta, one možda jesu relikt jednog pristupa koji nije zaživeo, ali su zapravo nezavisno od njega toliko fundamentalno jake da su zanimljive u svako doba.

I DINA HANDER

Ardalan Esmaili, zvezda novog talasa švedskih serija, uz pomoć nekih potvrđenih kadrova kao što je Ane Dahl Torp u sporednoj ulozi, predvodi podelu petodelne Netflixove serije I DINA HANDER, realističke melodrame o maloletnim delinkventima iz uličnih bandi i jednom unutarklanovskim sukobima koji rezultira ubistvom među najboljim prijateljima.

Po romanu Malin Persson Giolito, ekipa je napravila visokoestetizovanu i formalnu zanimljivu petodelnu istragu jednog malog slučaja među tinejdžerima čiji smrtni ishod naravno izaziva široke posledice.

U svemu tome, nema puno toga novog, ali ima jako puno dobrog i kroz rigoroznu estetizaciju, autori uspevaju da naprave jedan uspeo sken stanja na švedskim ulicama, naročito među doseljeničkom omladinom koja se nije adekvatno uklopila.

Ovo jeste priča smeštena u milje policije i bandi ali je veći akcenat na tragediji i njenim posledicama nego na kriminalističkom elementu, ali ima i njega. Zato se I DINA HANDER može posmatrati kao obodno ostvarenje Nordic Noira.

WHISKEY ON THE ROCKS

WHITE HOUSE PLUMBERS je bila jedna od najpotcenjenijih serija na HBO.

Prikazivala je na komičan način događaje koji su proizveli Watergate, kombinujući koloritne likove sa neverovatnim istorijskim događajima, od kojih su oni najistinitiji bili i najsmešniji. Meni je ta serija legla, i bilo je tu itekako materijala da se sedne i razmisli kako je složeno postići takvu stilizaciju.

WHISKEY ON THE ROCKS je švedska serija o zgodi iz Hladnog rata kada se početkom osamdesetih sovjetska podmornica nasukala u Švedskoj. Nažalost, deluje mi da su autori iz Švedske želeli da naprave nešto slično WHITE HOUSE PLUMBERSu ali ono što smo dobili je samo karikatura, bez ozbiljne refleksije o događajima koji su zaista zbili, bez ikakve ubitačne dekonstrukcije događaja, bez ikakve uverljivosti koja bi napravila kopču između istinititog događaja i ove komične adaptacije.

U seriju su uložena velika sredstva i svetska ambicija je evidentna. Plašim se da je rezultat sasvim izostao. 

THE RECRUIT S02

Kada se pojavila prva sezona serije THE RECRUIT Alexija Hawleya, imao sam utisak da ona neće zanimati širu publiku kod nas, jer su ljudi bili već duboko uronjeni u Peak TV i slične stvari.

Međutim, onda mi se javilo par ljudi kojima je nikada ne bih preporučio sa vrlo lepim utiscima. Tada sam shvatio da Netflixov algoritam za preporuke misli ipak mnogo bolje nego ja.

Konačno, kada nisam usamljen u simpatijama za seriju THE RECRUIT mogu da konstatujem kako je druga sezona pružila isto ono što je pružila i prva, dakle zanimljiv spoj parodije i povišenog realizma, slacker komedije i komentara špijunskog žanra, ponovo sa jako dobrom akcijom.

Možda me je akcija u prvoj sezoni prijatno iznenadila. Možda je bila za jednu blagu nijansu bolja, to na kraju nije ni bitno jer druga sezona ima tu korist što se dešava velikim delom u Južnoj Koreji, a finale u Rusiji, i iz egzotičnosti korejskih lokacija izvlači dodatu vrednost.

Centineo i ekipa su ponovo na nivou. Nema dileme, ovo je serija koja je održiva i koja će se snimati sve dok bude volje u Netflixu, a sa nivoom koji je očuvan u drugoj sezoni, ne vidim zašto bi se ta volja izgubila u dogledno vreme.

SNABBA CASH S02

O drugoj sezoni serije SNABBA CASH nema šta mnogo da se kaže osim da uspeva da održi izuzetno visok nivo prve sezone i da ubedljivo podigne uloge, zadržavajući se u propozicijama svog povišenog realizma. Dizajn, inscenacija, sve je i dalje besprekorno, sa glumcima koji su samo još komotniji u svojim ulogama i spremni da dodaju još jedan sloj na ono što su već postavili.