SNOWPIERCER S04

Četvrta sezona SNOWPIERCERa je snimljena a onda je bila sklonjena iz programa i odlučeno je bilo da se ne emituje. Posle godinu i nešto čekanja, ipak je odlučeno da se prikaže i dobili smo na kraju priliku da vidimo finalnu sezonu, za koju se može reći i da jeste i da nije projektovana kao takva.

Naime, mogu reći da je treća sezona možda imala monumentalniji kraj u pogledu toga da se njime može završiti serija. Ima i četvrta nešto slično ali za moj ukus manje supstancijalno.

Opet, s druge strane, glavni antagonista u drugoj sezoni jeste naučnik čijom je greškom i došlo do apokalipse pa na taj način se priča ipak zaključuje.

No, četvrta sezona u osnovi ostaje nova razrada starih tema, a to su revolucionarni i pučistički prevrati u vozu. Ekipa zaslužuje pohvale kako je potrošene zaplete i stare zadatke uspela iznova da realizuje. U tom smislu, nivo nije opao, iako se svakako nije ni otišlo korak dalje.

Kao i železnica, tako je i SNOWPIERCER ostao pouzdana zabava na liniji kameronovskog blue collar SF akcijaša sa više slojeva socijalne kritike, i jedna časna višesezonska reinterpretacija Bongovog filma.

Serija je krenula sukobom dvojice kreatora koji su adaptirali Bongov film za seriju (iako sve kreće iz stripa, da se ne lažemo, film je ovde ipak više nego ključni izvor) i završila se sezonom koja zamalo nije prikazana. No, ni u jednom ni u drugom slučaju nije bilo razloga za brigu, sve je imalo zdrave temelje i oni su sve izdržali.

EMPEROR OF OCEAN PARK

Moram priznati da je potpis Johna Wellsa kao producenta na ovoj seriji jedino doprineo tome da ekranizacija romana Stephena Cartera EMPEROR OF OCEAN PARK bude obojena dodatnom dozom očaja i osećaja promašenosti. Wells kao jedna od najstabilnijih figura američke televizijske produkcije i to u svim njenim "mrežnim" ravnima i mnogim žanrovima, ovde upadljivo nije ubacio nijednog od svojih pouzdanih rediteljsko-scenarističkih igrača nijednog glumca i uprkos ulozi Foresta Whitakera ovaj projekat deluje pre svega budžetski oskudno.

Jako je čudno reći da neka serija izgleda "jeftino" u današnje vreme, ne zato što su sve serije jako skupe već zato što je zanat televizijskih autora napredovao do tačke gde oni mogu stvari lepo da upakuju, a one serije koje su zaista jeftine ionako ne dolaze do nas, odnosno gledaju ih baš neki hardkor entuzijasti na SyFy Channelu ili u nekim treš terminima na CW ili nekim skroz alternativnim mrežama.

Ova serija deluje nedoraslo ponudi MGMove televizije, naročito jer je Whitaker headliner njihove flagship serije GODFATHER OF HARLEM. 

U svakom slučaju, ovo deluje kao neka serija isključivo namenjena afroameričkoj publici i kao da je pravljena za neku opskurnu mrežu. Bavi se misterijom koja ne nudi dovoljno materijala da se razvuče na deset epizoda, a glumačka ekipa, uz sav entuzijazam i evidentnu dobru volju, nema harizmu da iznese toliku minutažu.

Sam Carterov roman, u veštijim scenarističko-rediteljskim rukama čak možda ne bi morao rezultirati ovakvom serijom koja se može lako zaboraviti i odbaciti ali istini za volju, u najboljoj verziji bi možda bio uspešan potboiler na Netflixu.

Nadam se da će predstojeći projekti iznova potvrditi Wellsov autoritet. 

СЛОВО ПАЦАНА S01

Žora Križovnjikov je u seriji СЛОВО ПАЦАНА napravio varijaciju na - kod nas kultnu - seriju SAŠINA EKIPA, samo prilagođenu savremenom senzibilitetu i estetizaciji.

СЛОВО ПАЦАНА govori o čuvenom fenomenu kazanjskih uličnih bandi. To je fenomen koji je sam po sebi fascinantan a ni ova serija koja se njime direktno bavi ne može do kraja da obuhvati tu fascinantnu pojavu kada tokom odumiranja SSSRa praktično ulične bande preuzimaju Kazanj i počinju da shvataju kako je sistem toliko slab da oni maltene imaju vlast, dočim Komsomol, takođe ustrojen kao banda koja mafijaški reketira omladinska okupljališta u stvari grupiše umove koji će odatle stasati u organizovani kriminal.

Gotovo je sigurno da СЛОВО ПАЦАНА čeka sledeća sezona i pošto su glumci tinejdžeri, i još uvek su u razvoju, možemo očekivati da se iduća dešava tokom samog raspada ako se prva dešava cca. 1989. recimo, ako je suditi po filmovima koji se gledaju na VHSu.

Žora nije pretenciozan, on se bavi istorijom kroz priču o sazrevanju i ne beži od sentimentalnosti, a kao iskusan kadar, u produkciji Fjodora Bondarčuka, u tom smislu ume i da nagazi, ali to je u redu, ne izbegavamo.

Mladi glumci su izvanredni i ekspresivni, prenose emociju sa lakoćom i to doprinosi propulzivnosti Križovnjikovljevog rukopisa. Inscenacija je energična, rekonstrukcija epohe je nepretenciozna ali veoma aktivna, sa izvesnom dozom retro štimunga koji možda u arhaičnosti odlazi i koji korak dalje od realne slike 1989. mada opet Kazanj, ipak nije Moskva, kao što ni votka nije rakija.

U svakom slučaju, sa pažnjom čekam drugu sezonu koja bi mogla biti još ozbiljnija pre svega istorijski i ideološki. Voleo bih da ova serija dobija svoju priliku na RTSu.