PRESUMED INNOCENT S01

Jake Gyllenhaal je ove godine imao rimejk dva hita sa prelaska iz osamdesetih u devedesete.

PRESUMED INNOCENT je rimejk Pakulinog filma koji je inače bio ekranizacija romana Scotta Turowa, ili je ekranizacija romana koji je pre toga napravljen u film. Teško je odlučiti se.

Ima argumenata i za jedno i za drugo.

David E. Kelley je bio na čelu ove operacije i ono što me je prevashodno iznenadilo jeste koliko je scenario u pravnom pogledu pojednostavljen i nedovoljno intrigantan. Za razliku recimo od skorašnje Kelleyeve, i inače možda ponajbolje, serije GOLIATH koja je uz sve kompleksnosti glavnog junaka i iščašenog pristupa priči nudila i vrlo zanimljivu pravnu dimenziju, ovde je sam proces dat ubedljivo u likovima pravnika ali je njegov pravni tok dosta mlak i bez pravničkih bravura, i na nivou scenarija i na nivou ponašanja likova.

Likovi imaju momente iracionalnog ponašanja i pokušaja herojstva birajući rizične procesne radnje ali nema pravih legalnih vratolomija.

S druge strane, odnosi među pravnicima dati su vrlo atmosferično, a glumci koji to igraju predvođeni Gyllenhaalom, Billom Campom i Peterom Sarsgaardom donose mnogo toga snažnog.

Isto važi i za ostatak glumačke podele koja je veoma posvećena i prija joj režija Grega Yaitanesa koji sve prikazuje estetizovano ali konkretno i narativno čisto.

Otud, iako se ne može reći ni da misterija ni da sudski proces ne funkcionišu u dramskom smislu, rekao bih da su ovi likovi i njihove sporedne aktivnosti bili spremniji za bolji slučaj i bolje suđenje.

No, PRESUMED INNOCENT upravo u onome gde donosi snagu, a to su podela, reditelji, atmosfera, ispunjava sva naša očekivanja, pokazujući da su misterija i sudski proces na kraju samo ipak manje bitan kostur oko kog se vrši nadgradnja, i da je dovoljno ako su elementarno prihvatljivi da se desi to što treba.

Rezultat je serija u kojoj se uživa više nego što ona po svom kvalitetu, akademski gledano, zaslužuje. Ali, to većini publike nije ni važno. 

Svakako da je ova serija nesumnjiv pogodak za Apple, iako nije onoliko dobra koliko je mogla da bude.

THE BOYS S04

Malo koja serija u svojoj četvrtoj sezoni uspeva da impresionira i da donese nešto fundamentalno novo u odnosu na ono što smo dotle gledali. I to važi za četvrtu sezonu serije THE BOYS. Međutim, ona ni u četvrtoj sezoni ne pokazuje zamor franšizom kakav sam osetio gledajući GEN V smešten u istom univerzumu, iz jednog vrlo prostog razloga - likovi i dalje funkcionišu, priče s njima su samim tim i dalje validne, i ova nova je dobra.

Otud, četvrta sezona ne ostavlja gledaoca bez teksta inovacijom kao pojedini delovi prve tri ali naprosto sve je vrhunski, atmosferično je, napeto, likovi su već dugo u borbi, zamorili su se, prenose to publici na zdrav način.

Sve je kako treba.

Kada se na to doda da THE BOYS jako dobro komentarišu aktuelna politička dešavanja u odnosu na koja kasne veoma malo i jako lucidno razlažu fenomene, ova je imala taj još jedan neobičan detalj da joj zaplet govori o zaveri da se ubije novoizabrani predsednik SA, a da je premijera finala bila neposredno posle neuspelog atentata na Trumpa.

Najavljeno je da će peta biti završna sezona i sva je prilika da će se THE BOYS povući u punoj snazi.

НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ

Andrej Gelasimov i Oleg Malovičko kreirali su seriju НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ po izuzetno važnom istorijskom događaju, epidemiji HIVa u dečjoj bolnici u Elisti 1988. godine. Do tog trenutka HIV je u SSSRu bio predstavljan kao nešto što tamo ne postoji, kao bolest afričkih studenata koje su zbog infekcije deportovali, nešto što se možda javi među nekim potpuno marginalnim grupama homoseksualaca i prostitutki koji zvanično ionako jedva da postoje. Međutim, u SSSRu se tvrdilo da HIVa tamo nema i da je to bolest Zapada.

Međutim, u dečjoj bolnici u Kalmikiji kreće epidemija, 270 dece je na kraju inficirano i u njoj je utvrđen nulti pacijent za taj konkretni slučaj.

Glavni protagonisti su likovi koji su postojali u stvarnosti ali su im promenjena imena. Serija se vodi danas u potpunosti odbačenom teorijom zavere da je virus tako uspeo da se proširi zahvaljujući zaraženom imunoglobulinu i oko nje gradi moralne dileme glavnog junaka. Međutim, ono što se od njega "tražilo" da označi kao razlog bolesti danas se kroz analize samog virusa ispostavilo kao tačno, svi su imali isti soj koji je nulti pacijent doneo iz Afrike.

No, ta mala istorijska nedoslednost koja je veoma bitna za zaplet ne umanjuje suštinsku snagu za serije koja dobro izgleda, uzbudljiva je, vrlo efikasno uspeva da prikaže sve slojeve na koje se reflektovao ovaj problem i konačno samu reakciju sovjetskog društva koje je kao pacijent oboleo od HIVa tada moralo da prođe kroz sve moguće faze postiđenosti, iznenađenosti i kajanja.

Istovremeno to je i uzbudljiv medicinski procedural, i slika zaostalog kalmičkog društva i moskovske birokratije koja je spremna na sve, samo da bi opstala u svojim sitnim interesima.

Što se mene tiče, НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ je ono što je CHERNOBYL trebao da bude.

BECOMING KARL LAGERFELD

Francuska serija BECOMING KARL LAGERFELD nudi relativno nekompletnu sliku jedne bitne faze u životu velikog kreatora, i deluje kao da su producenti planirali da snime nekoliko sezona ove priče sa Danielom Bruhlom u glavnoj ulozi, i to mi je ostavilo prilično odbojan utisak.

Ne samo zato što je ovo tema koja je po prirodi za limited seriju nego i zato što se sve prilično iritantno "ne zaključuje" na kraju sezone, što realno ne bi smelo da se radi ni u klasičnim kontinuiranim serijama.

Bruhl je sjajan glumac i nema sumnje da je Lagerfelda odigrao jako vibrantno i pre svega dostojanstveno i zapravo su glumci najveći adut ove serije. Rekonstrukcija epohe je takođe vrlo solidna, međutim, samo vođenje priče je prilično klimavo, tako da se na kraju ova serija više gleda zbog glumaca i atmosfere nego što uspeva da ubedi svojim sadržajem.

GOLIATH S04

Četvrta sezona serije GOLIATH je u pogledu objekata mnogo kamernija. Smeštena je mahom u enterijere a i u njima joj nedostaje lokacijska vibrantnost koja je krasila ovu seriju. U tom pogledu, može se reći da izgleda produkciono oskudnije od ranijih sezona, iako u glumačkoj ekipi sa J.K. Simmonsom, Bruceom Dernom, Jenom Malone i Lenorom Critchlow nimalo ne zaostaje zapravo.

Sam zaplet je zanimlji, aktuelan i tiče se epidemije zloupotrebe opioida u SAD.

Za razliku od treće sezone gde tradicionalne indijanske biljke imaju psihodelični okvir, ovde je oniričnost bazirana na Billyjevom susretu sa smrću u prethodnoj sezoni a ako imamo u vidu da se i Cooperman kog je u prvoj sezoni igrao William Hurt ovde oprašta od glavnog junaka (a znamo da je u vreme snimanja on već imao terminalnu dijagnozu), smrt je mnogo više od lajtmotiva ove sezone.

Na nivou izgleda, uprkos tome što se dešava u ikoničnim ambijentima San Franciska, četvrta sezona loše izgleda. Ipak, priča je solidna, i do kraja uspeva da iznese ono što je započeto.

Za razliku od treće sezone koja je bila egzotičnija ali i formalno manje disciplinovana, ova se stabilno drži i kreće, ali ukupno uzev ipak postiže manji efekat od sve tri, možda zato što je svaka karta odigrana ranije a možda i zato što je vizuelnost i odnos prema produkcionom dizajnu bio bitan deo izraza.