Druga sezona PENNYWORTHa je ne samo superiornija u odnosu na prvu već se može smatrati doslednijim alanmooreovskim sadržajem od samog HBO WATCHMENa iako je Bruno Heller ipak čovek sa mnogo linearnijim pristupima od Damona Lindelofa.
Ipak, ne mora stvar biti previše loopy da bi se postigao Mooreov efekat, i PENNYWORTH u drugoj sezoni to potvrđuje. U njoj je došlo do totalnog istorijskog iskliznuća u odnosu na prvu sezonu, sada Velikom Britanijom šezdesetih besni građanski rat između fašista koje smo upoznali u prvoj sezoni, i koje lako možemo zamisliti kao neke V FOR VENDETTA vladare i kraljevske kuće na čijoj su strani i SAD, mada su otvorene za pregovore i sa drugom stranom.
Alfred Pennyworth krstari ničijom zemljom između londonskog podzemlja, sveta uhoda i ratnika, i serija nudi uzbudljiv, vibrantan i stripovski pogon, koji u završnim epizodama dobija i dozu dobrodošlog britanskog televizijskog SFa - čitaj DOCTOR WHO.
Sve ovo je moglo biti papazjanija ali nije, reč je o veoma zanimljivom spoju žanrova i različitih tropa koje znamo iz raznih segmenata britanske popularne kulture. Ako je moguće, Heller ovde pravi gušće tkanje referenci nego u GOTHAMu, a rezultat je jako zanimljiv. Naročito, ako imamo u vidu da ovakva inkarnacija Alfreda nema preteče u stripovima o Batmanu.
Нема коментара:
Постави коментар