SQUID GAME Hwang Dong-hyuka učinila je južnokorejsku popularnu kulturu globalnom senzacijom drugu godinu za redom. Ako je 2019. i 2020. naročito obeležio Bongov PARASITE, onda je 2021. obeležio SQUID GAME i ogromna ekspanzija K-Popa.
SQUID GAME je dočekan kao neko čudo neviđeno, uprkos tome što je reč o kompilaciji niza senzacija koje smo već videli i dobrano savladali u japanskim i južnokorejskim filmovima devedesetih i ranih dvehiljaditih, pokazujući da to što je nešto klasik - kao recimo BATTLE ROYALE ne mora da znači da su ga ljudi masovno gledali.
U stilskom pogledu, SQUID GAME kombinuje jednu neverovatnu propulzivnost naracije, sa obiljem cliffhangera kakva krasi recimo drugu Netflixovu internacionalnu senzaciju CASA DE PAPEL, sa kojim čak delimično deli i ikonografiju, sa junacima odevenim u kostime jarkih boja, sa maskama itd. ali i koncept - obe se dešavaju u zatvorenoj situaciji, u jednom veoma omeđenom prostoru, u visokokodifikovanim okolnostima gde tamo imamo talačku krizu koja ima svoja pravila a ovde imamo igru.
Dakle, možemo reći da je Hwand Dong-hyuk ovde napravio veštu kombinaciju nekoliko već dobro poznatih stilskih rešenja, pripovedačkih tehnika i ideja. Ono što je kod njega novost jeste to što je motiv duga - koji sam po sebi isto nije ništa novo - doveo po uzoru na pisanje Davida Graebera na nivo temelja civilizacije zarad kog ljudi rado dosežu civilizacijsku nultu tačku pa zakoračuju i ispod nje.
Eventualno se dakle u Graeberu može naći neki dublji smisao komunikacije ove serije sa ljudima izvan onoga što je verujem ipak dominantno - a to je kvalitetan pulp, neodoljivi cliffhangeri, napetost, neizvesnost itd.
SQUID GAME je čvrsto oslonjen na opšte mesto, ali je u suštini dovoljno svež u miljeu i egzekuciji da zadeluje novo. Ovaj vešt sklop polovnih delova samim tim zaslužuje poštovanje.
Нема коментара:
Постави коментар