MIKE

Steven Rogers kao scenarista i Craig Gilespie kao reditelj su se ponovo okupili pod producentskom palicom Margot Robbie da snime jednu sportsku biografiju. Ovog puta, reč je o osmodelnoj televizijskoj seriji MIKE, tema je Mike Tyson a tehnika kojom je njegova priča ispričana ista je kao u filmu I, TONYA.

Istini za volju, spadam među one koji misle da je I, TONYA bio izuzetan showcase za Margot Robbie i da je ona u tom filmu definisala neke pojmove, isto tako smatrao sam da je to zabavan biopic, ali i da je previše zagazio u scorsesijanske tehnike koje su na mnogo mesta bile same sebi svrha i da prosto zgode Tonye Harding nisu nužno zahtevale toliko formalnih egzibicija.

Tonya Harding je neposredno posle svoje situacije imala televizijski biografski film. I on je bio dosta konvencionalan u postavci. Isto to je imao i Mike Tyson. Iako je film TYSON režirao Nemac Uli Edel koji je majstor svog posla, i uprkos tome što je u glavnoj ulozi imao Michael Jai Whitea, ova produkcija HBO od koje nije bilo neumesno da nam pruži definitivnu verziju te priče, nije na kraju bila ni blizu reputacije, ni studija, ni reditelja, pa ni zvezde.

MIKE je u izvedbenom pogledu kao I, TONYA, samo o Tysonu, sačinjen je od osam približno polučasovnih epizoda, dakle od nešto manje nego četiri sata igranog materijala.

Film ima dva vremenska toga, osnov je stand up na kome sadašnji Mike priča svoju životnu priču a onda uporedno dakle pratimo njegovu sudbinu relativno po redu, od početaka do danas, ali kada se radi u ovom visoko animiranom pseudo-scorsesijanskom ključu, svašta se tu dešava.

Gillespie pronalazi načine kako da drži četvrti zid praktično neprekidno probijen i već u tom pogledu ovo je veoma interesantno za gledanje. Ima tu veštine napretek u svim sektorima.

Trevante Rhodes je izvanredan kao Mike u skoro svim životnim dobima, sem kad je malo dete, i upadljivo je na koji način gradi lik, sa mešavinom imitacije i naglašene infantilizacije lika, čime gradi jednu stilizovanu i znakovitu izvedbu,

Međutim, uprkos tome što je MIKE estetski prosto koncipiran tako da je oslonjen na niz bravura i sl. i u tom pogledu je svakako uspešniji od HBO filma TYSON, i u njemu nije odgovoreno na sva pitanja. Mada, svakako se čini da je serija MIKE svesnija tih pitanja.

Imajući u vidu vreme izlaska serija, veoma je skrupulozno izvedena epizoda sa Desiree Washington, recimo, i reklo bi da he serija u tom pogledu nedvosmislenija od Edelovog filma ali da ostavlja rašomonsku dimenziju celog slučaja, ali vidno naginjući na stranu osude.

Tyson nije uspeo da u svoje bavljenje boksom unese angažman i smisao kao što je to uradio Ali, no on jeste bio prilično svestan višeslojnosti svoje pozicije, no tu svest nije uspeo da dovede na nivo razumevanja.

Zato je prekasno shvatio da je autodestrukcija kao vid pobune u stvari bila greška, i da je ubeđenje da će uništenjem sebe kao sredstva za rad ljudi koji ga eksploatišu nešto postići bila uzaludna.

Tysonov bokserski uspeh do 1989. godine je preveliki da bi išta što se posle desilo to moglo da umanji i veličina tog uspeha je gorivo za sve što je usledilo posle toga a to su spektakularno neslavni izlivi. Posle Alija kao nespornog heroja svoje ere, Tyson se uspostavio kao nesporni antiheroj, koji je na kraju udario i na vlastiti sportski domet, ali i dalje nije uspeo da poništi slavu koju je stekao pre.

To se u ovoj seriji nazire, ali ipak se oseća da je jedan sloj ovog slučaja, čak i u formi koja se neprikriveno bavi slojevima u najbukvalnijem smislu dekonstrukcije, ostao nedosegnut.

No, kao zanatski podvig i strategija biografske priče, MIKE zaslužuje punu pažnju.