SIRENS

Posle uspeha izvanredne serije MAID, učenica Johna Wellsa Molly Smith Metzler uspela je da dobije svoj ugovor sa Netflixom i već je njena prva serija u sklopu tog aranžmana SIRENS izuzetno zanimljiv uspeh.

Ulazeći na teren u kom je do sada najveće rezultate imao recimo Ryan Murphy, a to su cinične dekonstrukcije života bogatih i moćnih sa akcentom ne samo na kritiku njihovog ponašanja već i na dekonstrukciju žanrova dramskog programa koji inače fetišizuju takve ljude, Smith Metzler je donela nešto sveže.

Naime, za razliku od sadašnjeg Murphyja kod kog relativno zanimljivi koncepti ostaju površno realizovani, sa likovima koji će pre da šokiraju nekom bizarnom homoseksualnom praksom nego da se nametnu karakterom, Molly Smith Metzler donosi Wellsovu srčanost, i kod nje likovi iz SHAMELESSa ulaze u seriju Ryana Murphyja i kreću da prave ršum, usput prepravljajući pravila igre.

Meghann Fahy i Milly Alcock su izvanredne kao shamelessaste sestre koje dolaze iz doma koji se decenijama raspada, gde je Fahy bila starija i odgovornija sestra koja je brinula o mlađoj i problematičnijoj ali su se sada stvari promenile - mlađa se potpuno odrodila od porodice i postala je deo jedne nove, milijarderske u kojoj je i asistentkinja i omiljena družbenica bogataševe supruge koja svoju okolinu drži kao svojevrsni kult.

Kada starija sestra dođe da poseti mlađu i obavesti je o potonuću njihovog oca u demenciju, stiče utisak da u stvari treba nju da spase i izbavi je iz bogatašicinog kulta. Međutim, ona je prilično nesposobna da ikome pomogne jer da može pomogla bi sebi.

Molly Smith Metzler se kreće generalno u okvirima komedije s tim što ne izbegava da pomeša humor i srce i različite pristupe gde ima ironije, ali i cinizma ali i žanrovske dekonstrukcije.

U domenu žanrovske dekonstrukcije najzanimljivije je koketiranje sa pojedinim horor stilizacijama koje su sporadične ali na čitljivoj liniji Jordana Peelea i nekih poznih reinterpretacija STEPFORD WIVESa, ali i parodija glamura iz sapunice koja transformiše život u neku vrstu maskenbala.

Rediteljke koje su radile ovih pet epizoda jasno razdvjaju u dijegezi svet "običnih" ljudi u kom važi "povišeni realizam" i stilizovan artificijelni svet bogatih i to svemu daje atmosferu nelagode i egzistencijalne nejasnoće.

Cela glumačka ekipa je izvanredna mimo dve sestre, ali to se i očekuje od face kakve su Julianne Moore, Kevin Bacon i Bill Camp.

Ne znam da li Molly Smith Metzler ima ambiciju da stvara neki kontinuitet ili je ova serija nastala po njenoj drami one and done. Obe opcije su na stolu, po onome što je ishod priče. Međutim, ona je pošteno zaokružena i snaga njenih likova obećava da ima prostora za nešto dalje a ne bilo kakva nedorečenost.

AGATHA CHRISTIES HJERSON

AGATHA CHRISTIES HJERSON je švedska serija čiji je glavni junak Sven Hjerson, lik iz romana koje piše junakinja Agathe Christie Ariadne Oliver.

Seriju je po tom liku kreirao Patrik Gyllstroem, i stvari su dosta manje "meta" nego što je premisa obećavala.

U seriji svakako ima "meta" momenata, recimo, Hjerson rešava slučajeve u saradnji sa televizijskom producentkinjom koja želi da ga privoli da bude protagonista njegog reality serijala, a imamo i diptih o ubistvima koja se dešavaju na način opisan u kriminalističkom romanu.

Pa ipak, u osnovi, Hjorson je ekscentrični, pomalo staromodni detektiv, zarobljen u današnjem vremenu čiji neobični metodi i namćorasta priroda obično na kraju dovedu do razrešenja misterije, hteo on to ili ne.

Ovde imamo dakle praktično izmišljenog junaka izmišljene spisateljice iz romana Agathe Christie, dodatno oneobičenog u odnosu na njene likove time što živi  i radi u današnje doba (iako su njeni likovi uglavnom, u kontekstu njenog doba i bili savremeni, premda često uključeni u arhaične zaplete). Međutim, na ekranu to je lik recimo najsličniji Backstromu.

S jedne strane, ostaje žal što Gyllstroem nije otišao u neku punu charliekaufmanovsku zavrzlamu, ali s druge strane, ovo je solidan primer televizije kao robe široke potrošnje u kojoj je od nadahnutog dramaturškog eksperimenta ipak najdragocenije imati u suštini staromodnu detektivsku seriju sa imenom Agatha Christie nalepljenim na naslov.

I ova ekipa je to i isporučila.

Ovo nije kalorična serija koja se čeka, ali jeste odličan prateći materijal uz nešto bolje.

THE RETURNED

Carlton Cuse je na kraju rukovodio američkim rimejkom serije LES REVENANTS i on je izašao pod nazivom THE RETURNED 2015. godine. U njemu je bila zanimljiva podela. Mary Elizabeth Winstead i sve što ona donosi ne mora ni da se pominje, Michelle Forbes je uvek razlog za gledanje a tu je bio i Kevin Alejandro.

Međutim, kao i francuskom originalu, ovde imamo ansambl likova tako da Mary i Michelle nisu nosioci serije a svakako bi trebalo da budu jer kad su one na ekranu logično oseti se klasa, naročito kod Mary koja je ipak tri broja veća zvezda od ostatka ekipe.

Zanimljivo je kako je Carlton Cuse kao iskusan televizijski poslenik ovako naivno omašio i dozvolio sebi disbalans koji donosi velika zvezda.

THE REVENANT u Cuseovoj obradi naprosto ima previše konkretan postupak da bi očuvala mistiku francuskog izvornika i ovo je očigledno bilo prikladnije za neki HBO ili MAC tretman nego ovo. Međutim, doblili smo šta smo dobili i ovoj amerikanizovanoj verziji ono što smeta jeste činjenica da su svi likovi vrlo preduzetni, u jednom jakom ritmu itd. ali da ipak nekonvencionalno reaguju na misteriju povratka mrtvih ljudi u njihov život.

Upravo tu se oseća razlika u klasi kod pomenutih glumica jer su one dovoljno sofisticirane da na različite načine opravdaju tu osnovnu specifičnost reakcije na datu situaciju.

No, s druge strane, ako ne znate LES REVENANTS i ovo vam je prvi susret sa tom pričom, THE RETURNED ima dobar ritam i uspeva da prosto pregazi sva pitanja koja se otvaraju čistom tehnikom drame.

WAVELENGTH S01

Paul Cornell je pisao jedan od najboljih pilota koje sam gledao, PULSE koji je za BBC režirao James Hawes i koji je posle nastavio da živi kao TV film

WAVELENGTH je njegov rani rad. Dovoljno je reži da je jedan od reditelja ove serije režirao PRESS GANG po Moffatovom scenariju.

Reč je o omladinskom sitkomu, o grupi klinaca koji dobijaju društevno koristan rad kao kaznu zbog pravljenja piratskog radija na frekvenciji za hitne slučajeve. A društveno koristan rad se odvija u komercijalnoj radio stanici kojoj je došlo vreme da "osveži" krv.

Serija je namenjena ipak deci, tako da nema minucioznih muzičkih referenci ili nekog previše provokativnog humora, i u tom smislu serija je zanimljiva pre svega profesionalcima kao template za jednostavan a solidan sadržaj namenjen mladima.

PARADIS CITY

Jens Lapidus je po svom romanu PARADIS CITY, sa svojom ekipom u kojoj su Nicastro i ostala družina koja je radila neponovljivi SNABBA CASH, kreirao novu seriju.

Nažalost, ali ne toliko baš sa razlozima za žaljenje, ovo nije SNABBA CASH po nivou - ali šta jeste?

Zapravo, PARADIS CITY je na neki način savremeni švedski ESCAPE FROM NEW YORK. Serija se dešava u bliskoj budućnosti, bez tehnoloških novuma, gde je bezakonje u pojedinim krajevima gradova postalo toliko da su bogati krenuli da ograđuju svoje kvartove ali je isto tako i država počela da ograđuje one sirotinjske i migrantske u koje vlast više ne zalazi.

Na mitingu u takvom kraju biva oteta premijerka i agentica SAPO zadužena za njeno obezbeđenje ide da je izbavi, uz pomoć doušnika, bivšeg MMA šampiona i ikone podzemlja u tom kraju koji je danas bubrežni bolesnik i bleda senka onoga što je bio.

Lapidus i ekipa ne rade ništa preterano inventivno, zavera je u domenu neke garden variety "stvari nisu onakve kakve se čine ali je u stvari baš onako kako smo navikli kad nije onako kako se čini", i nema nikakve nadogradnje u pogledu scenografije i produkcionog dizajna u odnosu na sadašnjost, štaviše Švedska izgleda i malo skromnije jer je delom snimana na Baltiku, međutim, stvari su osvežavajuće jednostavne, mišićave, krećemo se od tačke A do tačke B, kad ima akcije izvedena je energično, ima barem jedna borba u ovih šest epizoda koja bi zaslužila pažnju i u nekom bioskopskom filmu.

Uprkos tome što jeste reč o skandinavskom trileru, ovo ipak jeste prevashodno jedna akciona serija i malo je izvan tog tipičnog Scandi Noir okvira na koji smo navikli, ali nema veze. Serija nije sjajno prošla i verovatno nije zaživela, što je šteta jer bih ove junake voleo opet da gledam. 

DOPE THIEF

DOPE THIEF Dennisa Tafoye dobio je jednu od najprestižnijih ekranizacija ove godine kada ju je za Apple priredio Peter Craig, u produkciji Ridleya Scotta i sa Brian Tyree Henryjem i Wagner Mourom u glavnim ulogama. Sam roman je međutim bitno drugačiji od serije, i moram reći da ga je Peter Craig znatno unapredio u narativnom smislu.

Craigove intervencije su veoma značajne i krupne, i u izvesnom smislu, stvaraju pogrešnu sliku o romanu. Naime, Craig uzima Tafoyinu premisu o dva sitna kriminalca džankija koji se prave da su agenti DEA i otimaju robu sitnim dilerima, i od nje razvija punokrvni krimić sa sve odmetnutim DEA agentima koji su bili ubačeni u bandu koju su ovi opljačkali ne znajuči da je to bitno čvorište za plasman metha. Craigov televizijski DOPE THIEF je daleko od savršenog, i slabiji je od njegovih ranijih radova kao što su TOWN ili BLOOD FATHER, ali je to ipak koliko toliko fokusirana priča koja se kreće prema ishodištu i ponegde precenjuje originalnost klišea kojima se služi.

U tom pogledu, DOPE THIEF je serija koja ne dobacuje do kvaliteta svojih izuzetnih glumaca, čini se da oni zaslužuju više i bolje, i ima deonice koje su bolje od drugih, dakle nije ujednačena. Ali, u osnovi, ovo je ipak jedna ozbiljno napravljena i sasvim solidna serija.

Roman međutim uzima tu osnovnu premisu, nema paralelnu radnju sa policajcima koji su upleteni u neuspelu pljačku, nema pomoćnu igru sa ocem kog iz zatvora puštaju da bi cinkario sina itd. Umesto toga svoju premisu iscrpi posle dve trećine romana i onda postane nešto drugo, neka amorfna literarna tvorevina o daljoj sudbini glavnog junaka koja ne vodi nikuda. Naravno, nijedan roman nije dužan da bude žanrovski ortodoksan, i samim tim nemam ništa protiv da se u nekom trenutku pretvori u psihiološko preispitivanje junaka. Međutim, Tafoyin rukopis jedva da je dovoljan za efektan krimić a nekmoli za neki složeniji žanrovski derivat.

Otud, sve što je pre toga zanimljivo zamislio, Tafoya uredno uspeva da prokocka i obesmisli u završnici romana. On je pisac kog nije greška pročitati, ali evidentno je da mu dobra volja nadilazi sposobnosti.

U tom smislu, serija je uprkos krupnim izmenama Tafoyu unapredila i stvorila mnogo bolju sliku o njemu od one koju daju romani.

STAR COPS

STAR COPS je veoma značajna BBCjeva kriminalistička serija iz 1987. godine koja je unikatna po tome što se dešava u svemiru. Pored toga ima vrlo seriozan ton i pokušava da bude "realistična" u svojim specijalnim efektima. Otud, ima pokušaja da se odigraju scene u bestežinskom stanju, kao i nekih interesantnih kretanja na planetama ili izvan svemirskih postrojenja.

Uglavnom se ipak stvari dešavaju na čvrstom tlu i sa gravitacijom no ove ekskurzije u nestabilnost svemirskog putovanja i ambijenta dodaju svemu poseban šmek.

Seriju je kreirao Chris Boucher koji se bavio raznim žanrovima, između ostalog i klasičnim krimićem u seriji BERGERAC, pa je i STAR COPS pitchovana kao "BERGERAC u svemiru".

I zbilja, ono što je najinteresantniji aspekt ove serije jesu zanimljivi kriminalistički slučajevi koji imaju minimalan upliv naučne fantastike, a i ono što u njima nosi SF predznak je više deo nekog "normalnog života" u budućnosti.

David Calder u ulozi glavnog detektiva poslatog sa Zemlje da pomogne u rešavanju slučajeva je izuzetan i on glumački daje seriji održivost na nivou više sezona.

Ipak, na kraju od planiranih deset snimljeno je samo devet epizoda ali su one bile toplo primljene u vreme izlaska a danas STAR COPS važi za omiljenu seriju među piscima naučne fantastike što je zaista izuzetno lep kompliment.

I on je zbilja zaslužen. Nekoliko godina kasnije majstor pulpy lutkarskog SFa napravio je seriju SPACE PRECINCT koja je takođe imala neke svoje kvalitete i takođe nije baš zaživela, ali ona je kroz goofy SF s puno efekata i creature pojava pokušavala da pruži jednu poluparodičnu i umnogome petparačku viziju svemirske policijske serije.

STAR COPS je u tom pogledu smrtno ozbiljno, čak u određenom smislu, pošto nije sačuvana u sjajnom formatu, do tačke da je danas malo i teža za praćenje jer je mnogo cerebralnija, oslonjena na atmosferu i dijalog što zahteva vrhunske uslove projekcije.

Imao sam u svakoj epizodi mahom zbog očuvanosti kopija problem da očuvam koncentraciju jer nisam mogao da ispratim tonus te atmosferičnosti ali je isto tako svaka epizoda ostavila utisak veoma respektabilnog televizijskog ostvarenja.

U izvesnom pogledu, istorija nove faze svemirskog SFa jeste vezana za zemlju koja je imala sve sem svemirskog programa - Veliku Britaniju. Taj realistički prikaz kosmičkih putovanja nije prvi put viđen u ALIENu Ridleya Scotta, ima ga i u nekim drugim izdanjima, pada mi na pamet Altmanov COUNTDOWN (koji doduše govori o NASA ambijentu ali nije naučno-istorijski autentičan) ali je svakako od tog filma postao određena vrsta standarda.

Pojedini fanovi su skloni tome da OUTLAND Petera Hyamsa, film koji sam nedavno rehabilitovao u meri koja se graniči sa neukusom, smeste u Yutani-Weiland univerzum ali to je u izvesnom smislu preteča STAR COPSa kao "realistična" priča o futurističkom space policingu.

Dakle, STAR COPS nije došao niotkuda i samim tim ni sama Britanija kao zemlja iz koje je dospeo uopšte nije iznenađenje već potpuno očekivani izvor.

THE OTHER BLACK GIRL

THE OTHER BLACK GIRL je desetodelna adaptacija romana Zakiye Dalile Harris koju su spremili sama autorka i Rashida Jones, sa timom pisaca.

Serija me je privukla da pročitam roman, pre svega jednom zanimljivom mešavinom žanrova koja se kreće između satire, klasične komedije na radnom mestu i trilera sa elementima horora. Ako imamo u vidu da je osnovna tema koja se razrađuje identitet i to u ključu rasnih problema, jasno je da je Jordan Peele nekako prvo adresa na koju bismo se mogli obratiti.

Glavna junakinja serija je čak i svesna toga, u jednom napetom trenutku se i pozove na Jordana Peelea jer joj životne okolnosti zaliče na njegov film. U tom smislu, može se reći da serija nema tu sofistikaciju Peelea kad je reč o tretiranju strave, ali da se svakako nadovezuje na duh njegove komedije i "uozbiljuje" je u jednom dobrom smislu.

No, ton ove serije svakako da može biti neumitno povezivan sa Peeleovim najuspešnijim ali meni najmanje dragim filmom GET OUT.

Sinclair Daniel igra vrlo simpatičnu, dobrodušnu asistentkinju urednice u moćnom izdavačkom preduzeću koja je jedina crnkinja u kancelariji. Ipak, nad njom se nadvija senka njenog uzora - ćuvene urednice te kuće koja je učestvovala u nastanku romana zbog koga je ova i odlučila da se bavi književnošću. Međutim, sudbina te stare crne urednice je enigmatična, a život glavne junakinje od tipične svakodnevne nepravde i eksploatacije takođe tone u začudnost kada se u firmi zaposli i druga crnkinja, harizmatična i za razliku od ove naizgled savršeni prototip emancipovane moderne afroamerikanke.

Ubrzo stvari kreću da se pomeraju u smeru komičnog trilera, misterije, pomalo strave i rezultat je deset duhovitih i veoma bindžabilnih nastavaka koji nijednom ne postaju ubitačni, ne prelaze prag klasika, ali su sve vreme jako solidni i vispreni.

U tom smislu, THE OTHER BLACK GIRL nije serija koja može konkurisati najboljima, ali je veoma ujednačena, i rekao bih može biti potcenjena jer se ne kači sa ovim teškim kalibrom, koji je na televiziji počeo da nepravedno odvlači pažnju od interesantnih serija srednjeg dometa.

THE OTHER BLACK GIRL je visprena, lepo dizajnirana, vešto inscenirana i na kraju zadovoljavajuća adaptacija romana koja ne iscrpljuje literarni predložak već naprotiv poziva da ga pročitamo što ne samo da je retkost već je maltene dobra pedagoška mera ako imamo u vidu da se serija bavi satirom o izdavaštvu.

Jedan od razloga smanjene ubitačnosti serije jeste sigurno i sama postavka negativaca koji su istovremeno zlokobni ali sa agendom koja je promišljena i nije takva da joj se lako stavlja predznak. Tim pre je trijumf koliko su autori uspeli da ipak održe jasan moralni kompas serije i vežu ga za glavnu junakinju.

Isto tako u toj promišljenosti rasnog problema u kom nema jednostavnog odgovora, odnosno svuda ima malevolentnosti, dobijamo i balansiran idejni aspekt koji je je u GET OUT bio dosta jednostran.

Za gledaoce koje zanimaju višeslojni žanrovski hibridi koji pritom ne posežu u žanrovsku ortodoksiju, ovo je svakako obavezna lektira.

THE ASTRONAUT WIVES CLUB

THE ASTRONAUT WIVES CLUB kreirala je stalna saradnica Josha Schwartza - Stephanie Savage, po knjizi Lucy Koppel.

Ova serija među čijim rediteljima i producentima je Lone Scherfig bila mi je na nišanu od kada se pojavila ali je dugo čekala da stigne na red. I to je nepravda jer je reč o odličnoj seriji koja na pitak ali opet vrlo solidan način govori o fenomenu supruga astronauta, koje su pratile inicijalnih sedam članova ekipe Mercuryja, i kroz njih se sagledava ta tema sve do Apolla 11 i sletanja na Mesec.

Dakle, serija se fokusira na žene astronauta iz Mercuryja ali kroz njihove živote i komunikaciju sa okolinom obuhvata kanonsku fazu američkog ako ne svemirskog a ono astronautskog programa jer sve posle sletanja na Mesec nije više bilo toliko bitno na polju humane uključenosti u letove i nije davalo više takve podvige i samim tim heroje.

Filmografija o astronautima nije štedela na prikazima žena, u tom smislu one nisu zanemarene. Ipak, fokus samo na njih je svež ugao i u njemu je vrlo zanimljiva transžanrovska forma. Naime, ovo je u osnovi porodična drama o očuvanju domaćinstva, ali naravno ne može se pobeći atmosfera uzbudljive pustolovne priče koliko god da se ona nalazi u off prostoru.

Glumice okupljene oko projekta su izvanredne. Yvonne Strahovski je veteranka Schwartzovih projekata, znamo je iz CHUCKa, a Odette Annable je takođe donela nešto zanimljivo iako je vrlo pouzdana televizijska poslenica, no cela i muška i ženska podela je izvanredna.

Izvedba je vrlo elegantna. Ova serija je nenametljivo ambiciozna, i nudi jednu nostalgičnu estetizovanu rekonstrukciju epohe, vešto nas vraća na lepo snimljena mesta koja već jako dobro znamo.

Naravno, ovde ta melodrama iz porodičnog miljea funkcioniše u sinergiji sa temom. Ne znam da li bi mi ova serija bila toliko zanimljiva da nisam fan ovog miljea. Ali, to na kraju nije ni važno. Svakako sam izuzetno uživao u ovom nepretencioznom ali vrhunski oblikovanom produktu.

SUNNY

SUNNY je ekranizacija romana Colina O'Sullivana koja spada u red čudnjikavih, blackmirroričnih, projekata koje je promovisala Rashida Jones, i kao producentkinja i kao scenaristkinja i kao glumica.

Teško je definisati ovu seriju osim kao nekakav satirični SF krimić o Amerikanki udatoj za inženjera iz fabrike kućnih robota čiji muž i sin nestaju u avionskoj nesreći, da bi potom ona počela da naslućuje kako su stvari mnogo kompleksnije nego što ih vlasti predstavljaju.

Zaplet, sam po sebi, ima dosta elemenata koji su nam poznati, ali ko god očekuje triler o nekakvom korporatvinom cover upu neće to dobiti, ili možda pre, neće dobiti samo to.

Ovde imamo junake sa raznim idiosinkrazijama. Imamo sudar kultura gde se relativno straight Amerikanka suočava sa quirky formama japanskog života, unutar zavere u kojoj se javljaju raznorazni hakeri, jakuze i neke druge nekonvencionalne figure.

Slobodna forma zavere kojom se bavimo u kojoj se istina malo prikriva s jedne strane a malo nagoveštava s druge, dovodi i do slobodne forme serije gde iskreno govoreći postoji jako puno briljantnih sekvenci, ali isto tako nema pravog narativnog zamajca. Sve je prilično neobavezno, tonus serije opada, ali opada i intenzitet interesovanja likova za ispunjenje svojih ciljeva.

Otud, SUNNY ostaje pre svega snažan kao jedno zanimljivo gledalačko iskustvo iz kog će svako ko je radoznao uzeti ponešto, ali svakako da nema objedinjenog narativnog utiska koji bi se mogao očekivati kod svakog gledaoca.

Samim tim i reakcija na seriju može varirati od utiska da je reč o potpunoj indie nebulozi gde američka indie poetika susreće japansko blesavljenje do toga da je reč o veoma bogatom višeslojnom iskustvu. U tom smislu, moje iskustvo je negde obuhvatilo obe škole razmišljanja pa ovo mogu obazrivo preporučiti, bar da se uzme uzorak.

LAID S02

Drugu sezonu serije LAID režirao je Abe Forsythe i u principu očuvao je sve one elemente rediteljskog koncepta koji su funkcionisali u prvoj sezoni, sa tom razlikom što je ovde imao jedan dodatni zadatak a to je postavljanje antipoda glavne junakinje, neuglednog tipa koji ima sposobnost da isceljuje seksom, i njihovog laganog dvoboja koji je u temelju cele sezone.

Na taj novi zadatak, Abe je odgovorio dobro, i uprkos tome što druga sezona razrađuje izvanrednu premisu postavljenu u prvoj sezoni i nudi jednu od mogućih razvojnih postavki, efekat je i dalje opstao, zajedno sa svežinom. 

Druga sezona je i zaključila run australijske serije LAID i ono što je preostalo bio je rimejk koji je izašao u Americi više od deset godina kasnije.