1992

Alex de la Iglesia nije ni mogao duže održati tonus svojih najboljih mladalačkih filmova i smatram da je LA COMMUNIDAD njegov zaista poslednji bitan film, u tom izuzetnom nisu. Njegov scenarista Jorge Guerricaechevarria je u međuvremenu postao jedno od prvih pera španske žanrovske produkcije, i kao scenarista je postao hiperproduktivan, pa je i on kako je vreme odmicalo, sve manje bio garancija da će predložak biti zanimljiv.

No, ako je Guerricaechevarria postao svojevrsni španski Everett De Roche, Alex de la Iglesia je na slična način počeo da svaštari gde su pokušaji "proširenja borbe" mahom bivali promašeni, a pokušaji povratka na staro su se ispostavljali kao neuspeli i samo podsećali na koliko je dobrim filmovima bila bazirana stara slava.

Kada je uradio seriju za HBO, de la Iglesia je našao neku novu priliku i prostor, ali već u ovom izdanju za Netflix snimio je nešto što mu po mnogo čemu nije svojstveno.

1992 je postavljen kao triler o misterioznom unakaženom ubici koji bacačem plamena spaljuje neke ljude koje povezuje uključenost u ogranizaciju seviljske Expo izložbe. Dakle, ovo je u startu jedan groteskni whodunit, pomalo naivan i preekspresivan, ali isto tako upadljivo lišen humora i duha - koji su karakterisali najbolja de la Iglesijina izdanja.

Čudno je koliko de la Iglesia u ovoj seriji ne uspeva ne samo da proizvede nešto prosto rečeno smešno, ako imamo u vidu koliko se oslanja na neke stupidne zamisli, već i generalno koliko svemu ovome nedostaje duha, koliko su likovi mrtvi i klišetizirani, iako Guerricaechevarria pokušava da ih zašareni, ali sve je to trećerazredno, i imajući u vidu gledalačke navike Netflixove publike verovatno će igrati igrice na telefonu dok traje ova serija jer nemaju za šta da se vežu.

Ko se međutim potrudi da isprati u punoj koncentraciji, videće pre svega ambis de la Iglesijinog sunovrata koji već jako dugo odaje utisak kao da snima da bi imao šta da radi a ne zato što ima šta da kaže.

1992 zbog celog imaginarijuma seviljske Expo izložbe nudi prostor za neka vizuelna rešenja i de la Iglesia prosto ne uspeva da promaši sve penale koji mu se nameštaju, ali koliko je povremena tehnička naivnost davala šarm njegovim ranijim delima, toliko sada tehnička kompetentnost podvlači da je ovo sve jedan bajat produkt kakav se na španskoj televiziji obično pravi i maštovitije i smislenije i svežije.

Naravno, ima publike kojoj je dovoljno interesantno da gleda ubicu sa bacačem plamena kojoj će tako neki detalji imati fetišistički kapacitet ili čak na neki način stvoriti im iluziju da ima nekog kultnog potencijala u svemu ovome. Međutim, nažalost ovo nije ni minorni de la Iglesia ovo je samo nešto što nosi njegovo ime.