TOKYO VICE

Michael Mann je pre tačno deset godina imao seriju LUCK za HBO. Bazirana na idejama i životnom iskustvu Davida Milcha kome je klađenje na konje bilo veliki životni porok, ova izuzetno tenzična i kriptična serija u kojoj je Mann svoje tadašnje narativne tehnike doveo do ekstrema, odobrena je za drugu sezonu u sred emitovanja prve, uprkos veoma teškom snimanju i slabom prijemu kod publike.

HBO je tada sebi mogao da dozvoli odobravanje druge sezone čak i za seriju koja nije dobro prošla, ukoliko bi oni sami procenili da je vredna pažnje, a LUCK je svakako bio takav. Ipak, neke smene u HBOu dovele su do toga da je druga sezona ipak otkazana, zvanično zbog toga što je na snimanju stradalo puno trkačkih konja. A gledaoci su ostali sa prvom sezonom u kojoj nije kompletiran story arc.

LUCK je bio serija prepuna simbolike, i ličnih opsesija i za Manna i za Milcha, počev od Dustina Hoffmana u glavnoj ulozi starog kriminalca koji izlazi iz zatvora čime se direktno nadovezuje na STRAIGHT TIME Ulua Grosbarda u kom Dustin igra glavnu ulogu a Mann je radio kao nepotpisan scenarista ali je doživeo formativno iskustvo jer tada upoznaje Edwarda Bunkera koji je kasnije imao ključnu ulogu u formiranju njegove poetike.

HBO publiku jesu činili sladokusci ali ne baš toliki, tako da je LUCK bio serija iz vremena kada je svaki gledalac HBO gledao svaku seriju nezavisno od žanra jer je HBO bio više od televzije, ali ako je mogao neku da preskoči, bio je to LUCK.

HBO Max je proizveo seriju TOKYO VICE, ekranizaciju dokumentarne knjige Jakea Adelsteina o tome kako je to biti novinar crne hronike u Tokiju. Knjiga se dosta razlikuje od serije, mada se naravno osnovni događaji prepoznaju, no fikcionalizacija je sveobuhvatna pre svega na nivou strukture.

TOKYO VICE je u suštini romantični krimić o dvoje stranaca u Tokiju, koji misle da se mogu snaći u drugačijem svetu dalekoistočne metropole ali onda ulaze u njen najfetišističkiji segment a to su zelenaši i jakuze koji i dalje pored kriminala praktikuju rituale i razne druge psihološke igre.

Protagonisti su Jake kao novinar-početnik i mlada žena koja je napustila mormonsku misiju i postala hostesa u klubu, osavremenjena gejša, sa ambicijom da pokrene svoj klub.

Svako od njih nije do kraja svestan s kim se uhvatio u koštac, uprkos tome što su ubeđeni da imaju sve pod kontrolom. Ipak, isto tako je i jakuzama, kod kojih jedan šef stari a drugi umire od neizlečive bolesti taman kad bi trebalo da uspostavi dominaciju.

TOKYO VICE je potpuno drugačiji od LUCK. Michael Mann je nadahnut u prvoj epizodi u kojoj nas uvodi u Tokio, ali priča je ovog puta savršeno razumljiva na svakom koraku. Nema kriptičnosti, nema ubacivanja gledalaca u sred situacije u kojoj treba da se snađe zajedno sa junakom, i u tom pogledu TOKYO VICE je uspela da komunicira i sa Mannovom i sa laičkom publikom.

Međutim, odlaganje snimanja zbog Covida, odlazak glavnog reditelja Destina Crettona na druge projekta i polu-cancelovanje Ansela Elgorta zbog seksualnih skandala učinili su TOKYO VICE logističkim paklom te ćemo videti da li će HBO Max da je obnovi za drugu sezonu. 

Isto kao u slučaju LUCKa, TOKYO VICE u prvoj sezoni dovodi priču do primirja ali je ne rešava u potpunosti. Ako imamo u vidu da je Adelstein prvobitno adaptiran za film, i to u režiji Anthonyja Mandlera čiji redovni klijent za spotove Weeknd baš ovih dana ima svoje nevolje sa HBO serijom, jasno je da postoji i reducirana verzija pristupa ovoj knjizi. Ipak, način na koji je kraj otvoren, može biti tumačen ili kao veoma poetičan prikaz života podzemlja koji traje i dalje ili kao potencijalni cliffhanger za novu sezonu.

Srećom, kako rekoh prijem ovog puta nije sporan. TOKYO VICE je ujedinio publiku i kritiku i HBO Maxu je doneo seriju koja ima integritet starog HBOa iako je jasnija njena mejnstrim inklinacija.

Mann je - pre nego što će HBO serija WIRE ozvaničiti pojam televizijskog romana - izgradio tu formu u seriji CRIME STORY. I u izvesnom smislu on se vraća tom okviru i u TOKYO VICE, premda bi naslov sugerisao kopču sa njegovim tehnički daleko najznačajnijim doprinosom istoriji televizije. Ipak, strukturalno gledano, ovde nema osećaja jedne generalne zaokruženosti na nivou pojedinačne epizode, bilo u formi malog slučaja koji se rešava uprkos sa celosezonskim, bilo u formi neke životne etape koja se započinje i završava tokom epizode.

Možda je u strukturalnom pogledu najbolja referenca serija HIGHTOWN, sa kojom čak i tematski ima izvesnih sličnosti.

Ono što je postavljeno u ovoj prvoj sezoni svakako jeste temelj za jednu održivu seriju od više sezona čiji će ključni izazovi nastupiti u kasnijoj fazi razvoja kada se neki konflikti neumitno budu razrešavali i kada bude pravljena tranzicija na neke nove. U tom pogledu ni sama Adelsteinova knjiga neće biti od pomoći, pred tim problemom.

Mann svakako nije ključni kreativac u ovoj seriji, i ako posmatramo njegov track record, on je u najsličnijim serijama ovoj, kao što su CRIME STORY i LUCK imao iskustvo dve sezone i kanselovanja posle prve. On naravno ima i iskustvo MIAMI VICE od više sezona ali to je bila case of the week serija. U tom pogledu, TOKYO VICE i deluje mannovski jer je jasno da se dve sezone naziru ali da sve dalje nosi ozbiljne, iako ne nerešive izazove.

Videćemo da li će HIGHTOWN u trećoj sezoni ponuditi neko rešenje koje će moći da se primeni na TOKYO VICE.

U prvoj sezoni ono što je izvedeno jeste transformacija junaka iz stranaca u "odomaćene" protagoniste tokijske poročne scene. Ipak, krupna zaključenja se u ovoj sezoni samo nagoveštavaju.