U drugoj sezoni serije GODFATHER OF HARLEM u principu nije bilo potrebe za nekim posebnim intervencijama. Zadatak je bio samo da ekipa nastavi da radi ono što joj je već dobro išlo. I taj zadatak je ispunjen. Francuska veza sa kojom postoje problemi u prvoj sezoni, ovde dobija protagonizam pa se tako i čuveni korzikanski bos Jean Jehan kog je istorija kriminala zapamtila kao prefinjenog elegantnog maltene dendija dobija svoje mesto u imaginariju Bumpy Johnsona kao dobrodošlo pojačanje.
Jehan u pratnji ima svog saborca iz rata, podsaharskog Afrikanca koji na sličan način oseća okove rasizma kao i Bumpy i prepoznaje u načinu na koji Italijani tretiraju Johnsona sve one staklene i druge plafone sa kojima se suočava i on.
Melodramske linije iz prve sezone su uglavnom očuvane, i samo u jednoj, onoj koja je neki svoj prirodni kraj doživela smrću pevača Teddy Greenea, poprima elemente sapunice ali nikada ne iskoračuje iz osnovnog okvira.
Finale završne epizode kipti od dramske ironije, a istorijski relativno tačan odlazak Roberta Bonanna iz Njujorka je sjajno izveden u svakom smislu.
Druga sezona uspeva da ostane na nivou prve, i što je još važnije da se u ponavljanju najboljih figura ne istroši, kao i da nalazeći likove poput Jehana donese i nešto što nismo tako često viđali na ovaj način, iako Jehan jeste bio i lično inspiracija za Friedkinov FRENCH CONNECTION.
Нема коментара:
Постави коментар