EUPHORIA je HBO serija nastala po izraelskom formatu, ali ona je bez ikakve sumnje pre svega autorski projekat Sama Levinsona, mladog američkog sineaste kog znamo prevashodno kao Barryjevog sina. U tom smislu, EUPHORIA ima izrazit autorski pečat jer je on njen kreator, odnosno on ju je napravio za HBO, pisao je sve epizode i većinu je režirao. Uprkos tome što neke epizode ne potpisuje kao reditelj, njegov autorski pečat je toliko jak da su i one urađene na način koji je skroz atipičan za televiziju.
EUPHORIA je jedno audiovizuelno iskustvo koje je teško opisati jer je veoma atipično za televiziju. Naravno, televizija je sebi dozvoljavala briljantan filmmaking i neke antologijske sekvence, ali EUPHORIA je meni iskreno najzanimljivija bila upravo u tom vizuelnom domenu. Ona ima nešto gasparnoevsko u načinu na koji je snimljena, kako se kamera propulzivno kreće, okreće, opisuje likove, fetišizuje ih, i kada se na to doda dosta voiceovera i skoro neprekidna muzička pratnja koju čine originalni Labrinthovi komadi za score i ogroman broj pop pesama raznih žanrova i godina proizvodnje, dobijamo jedno hipnotičko iskustvo, beskrajno maštovito, razigrano, sa razbijanjem i četvrtog i svih ostalih zidova.
Pored briljantne realizacije, postavlja se pitanje zašto je ova serija ovakva, ima li u tom postupku nekog "značenja", i ja ga vidim u tome što mi deluje kao da je reč o omladinskoj seriji za publiku koja je već savladala sve vizuelne i pripovedačke žargone, i koja želi nešto što će biti posebno, dinamično na jedan suštinski način, po tome kako skače iz vremena u vreme, kako iskazuje raspoloženja junaka, koliko daleko ide u prikazu njihovih životnih dilema i stanja.
U tom pogledu, sa ovako radikalnim narativnim tehnikama prethodno sam se sreo u briljatnoj britanskoj seriji SUGAR RUSH koja je na neki način i preteča ovoga što je sada napravio HBO. I dok je SUGAR RUSH umnogome ostao na nivou serije koja je danas poznata u korpusu LGBT-tema a manje zbog svoje estetike, EUPHORIA je postigla crossover, zahvaljujući moći kuće koja stoji iza nje.
Sama tema serije EUPHORIA je ispraćena besprekornom glumom, povišenim realizmom u inače već veoma estetizovanoj režiji i time se nadoknađuje izvesna usiljenost postavke u kojoj je korozija porodičnog života svih junaka veoma izražena. EUPHORIA spada u red serija koje nemaju bitnog junaka koji nema neku jezivu i ponižavajuću tajnu ili naviku, i ja u principu nisam fan toga, ali ovde je to zaista spakovano u formu koja funkcioniše i nosi dozu emocionalne ubedljivosti čak i kad je u sve okolnosti veoma teško poverovati.
Нема коментара:
Постави коментар