GANGS OF LONDON S01

GANGS OF LONDON je serija o kojoj mi je bilo teško da se izjasnim još onomad kad sam je gledao. Naime, serija koju je usmerio Gareth Evans je nešto gde zbilja ima šta da se vidi, i u svakoj epizodi ima poneka scena koja ume da bude sjajna, a u šestoj čak i senzacionalna. I obično se tiče akcije.

Međutim, lagao bih ako bih rekao da sam uspeo da ispratim priču i raznorazne intrige među etnički raznolikim ali u suštini etički jednoličnim bandama.

Otud, iako je veoma daleko od te serije u svakom pogledu, GANGS OF LONDON bih već u prvoj sezoni uporedio sa nekom space operom gde zapravo više ni ne možeš baš da ispratiš šta se zbiva niti ti je stalo, ali kadrovi su previše lepi da bi od nje odustao.

Slično je i ovde, prosto, ima zanimljive atmosfere, ima nagle i uzbudljive surovosti, mentalne i fizičke i teško je to ipak ne pogledati.

THE DARKNESS

THE DARKNESS Ragnara Jonassona dobija ekranizaciju u izvedbi drevnog veterana Lassa Hallstroma, kao islandska tema, sa islandskim likovima, snimljena na engleskom i spremna za izvoz. Glavnu ulogu igra Lena Olin, kao ostarela detektivka koja je pred penzijom ali je i dalje mentalno najživlja u svom odeljenju a partner joj je Jack Bannon u ulozi mladog gej početnika koji veruje da ona ima dobar instinkt, za razliku od šefova.

Lasse Hallstrom sa njih dvoje, solidnim produkcionim dizajnom koji nudi Island gde kuda god se uperi kamera ima nešto da se snimi, pokazuje kako je moguće neprimetno izdići jedan inače sasvim rutinski materijal i od priče o misterioznim nestancima i ubistvima žena iz svratišta za migrantkinje napraviti solidnu televiziju koja nikada ne bi proizvela interesovanje za Scandi Noir, nikada ne bi bila vodeća kriminalistička serija, ali je sasvim pristojna za one koji su inicirani boljim izdanjima.

Otud, THE DARKNESS igrajući na kartu sada već malo ofucane Scandi autentičnosti, u stvari uspeva da se nametne kao primer televizije u funkciji robe široke potrošnje.

Ovo je jedna od onih serija zbog koje se niko neće pretplatiti na novog strimera ili kanal, ali nijedan od njih neće pogrešiti ako je ima u svom asortimanu.

Jack Bannon sada ima priliku da se posle PENNYWORTHa koji kao da je bio skrojen za njega, iznova dokaže na tržištu. Ovo je ipak šou Lene Olin, i on je samo tu da mu doda klasu, ali nema nikakve sumnje da je dorastao zadatku. Voleo bih da mu ova serija ubuduće posluži kao neki showcase za ambiciozniji solo projekat.

CHARLIE

Godinu dana pre antologijske serije EDGE OF DARKNESS, Martin Campbell snimio je četvorodelnu misteriju CHARLIE u kojoj istoimenog privatnog detektiva igra David Warner.

Scenario Nigela Williamsa je angažovan, slično kao i EDGE OF DARKNESS, s tim što se ovog puta radi o misterioznom ubistvu među britanskim sindikalcima i eventualnoj zaveri koja seže u njihovu poveanost sa velikim korporacijama.

Davida Warnera mahom znamo kao uvrnutog negativca ali se ovde vrlo lepo snašao kao cinični privatni detektiv koji vrlo često ima dobru volju izraženiju od veštine.

Scenario Nigela Williamsa donosi i dozu crnog humora, međutim odnosi među likovima su uglavnom surovi, i u osnovi mračni.

Ipak, glavna zvezda ove serije je Martin Cambell koji pakuje sve ovo u jednu stilski doteranu celinu. Način na koji vodi priču, stvara atmosferu, propulzivnost njegovog vizuelnog koncepta, zapravo prenose ovu seriju do cilja i statusa vrhunske televizije.

EDGE OF DARNESS stoga može da stoji u odnosu na CHARLIE kao puno ostvarenje nečega što je ovom prilikom prošlo uspelu generalnu probu. 

Uprkos tome što je CHARLIE takođe bavi hladnoratovskim anksioznostima, uvodeći i potencijalni motiv inostrane umešanosti u sindikalne sporove, EDGE OF DARKNESS ipak ima jaču simboliku sa svojom nuklearnom temom, iako pretnja koja je ovde tretirana nije manje realna, a u pogledu paranoje, ni manje potentna.

CHARLIE stoga tek treba da bude iznova otkriven od strane savremene publike krimića.

AGENT HAMILTON S01

Carl Hamilton, "švedski James Bond" kog je kreirao Jan Guillou u seriji romana, relativno brzo je iskoračio na bioskopski i televizijski ekran, i ekipa glumaca koja ga je igrala ali i reditelja koji su režirali adaptaicije postala je svojevrsno who's who skandinavske produkcije ali i tamošnjeg holivudskog kadra.

Posle Skarsgaarda, Stormarea, Sauka i Persbrandta, u novoj seriji Hamiltona igra harizmatični norveški glumac Jakob Oftebro. U deset epizoda (ili devet, jer prva je u nekim izdanjima "dupla"), Hamilton se ponaša kao dvostruki agent a pokušava da reši palestinski teroristički napad u Stokholmu za koji se postepeno ispostavlja da je ruski false flag.

Posle obećavajuće prve epizode, seriju počinju pomalo da opterećuju neki neproduktivni melodramski rukavci ali ukupno uzev, i dalje je Hamilton jedna pouzdana mašina. Guillou nije nikada uspeo da napravi baš Volvo a nekmoli Saab špijunske književne, ili televizijsko filmske produkcije, ali ovo jeste mašina koja odoleva vremenu i funkcioniše kao solidan izdanak kontinentalnog špijunca, od kog su fundamentalno bolje samo zaista prvoklasne serije kao što je bila BUREAU.

U izvesnom identitetskom smislu, Hamiltonu ide u korist zapravo ta "običnost" i u izvesnom pogledu old school arhaiziranost, da ne kažem nemaštovitost jer pokazuje određenu samouverenost jake industrije koja ne pokazuje neku grčevitu potrebu da se nametne, a toga kod Šveđana ima.

Otud, ovo nije esencijalna nordijska televizija ali je prilično dobra za spyheadove u potrazi za dozom pustolovine.

KRAKOWSKIE POTWORY

Olga Chajdas i ćerka Angnieszke Holland, Kasia Adamik, kreirale su i režirale seriju KRAKOWSKIE POTWORY za Netflix, osmodelnu horor seriju o grupi studenata obdarenih za komunikaciju sa natprirodnim koji stupaju u borbu sa krakovskim demonima.

U principu najveća vrednost ove serije su krakovske lokacije, izvesna horor nesputanost dešavanja i holivudsko odrastanje koje je Kasia Adamik imala i zanat koji je tamo ispekla. Sama priča je meni vrlo često gubila nit a na mnogim mestima nisam ni imao strpljenja da je ispratim, međutim vizuelna rešenja i atmosfera su bili dovoljno interesantni da do kraja u svemu ovome ostanem i zapravo dosta dobro se provedem.

Ovu seriju svakako možete meriti pre svega po tome kolika vam je potreba da ispratite priču u hororu koji gledate.

THE CHANGELING

THE CHANGELING je serija koju sam krenuo da gledam kada je počela sa emitovanjem ali sam je završio tek sada, dakle posle duže pauze.

Kada bih rekao da je ovo vredna serija jer nudi jednu stilski sveobuhvatnu literarnu ekranizaciju koja je značenjski i estetski bogata iako nije u svemu do kraja uspela, ne bi bio sasvim precizan. Naime, Alma Har'el je u međuvremenu za isti taj Apple snimila seriju LADY IN THE LAKE koja je uspela sve to da ponudi u jednoj savršenoj formi.

Otud THE CHANGELING je u međuvremenu demantovan da možemo samo dobaciti do pokušaja. Ne, možemo dobaciti i da punog pogotka, ali to ne znači da ova serija uprkos tome što nije zaokružena, i što dramaturški više deluje kao snimanje knjige nego kao njena adaptacija i ekranizacija, nema suštinski veliku vrednost, barem kao nešto što ne srećemo svaki dan.

Izvanredni Lakeith Stanfield je u centru ove priče bazirane na romanu Victora LaVallea koji spaja horor, fantasy i priče o tradiciji, rasi, književnosti i magiji. Dakle, ovde ima svega i svačega i veoma je uzbudljivo u glumi i realizaciji, umnogome nošeno na Lakeithovim plećima.

Rezultat nije ni približno u skladu sa ambicijom, ovde su autori mnogo hteli i mnogo započeli a vrlo malo isterali do kraja, ali prolaze u mom sagledavanju bolje od drugih sa istim problemom pre svega zato je sve što su snimili vrlo uzbudljivo i intrigantno za gledanje.

LEG WORK

LEG WORK je neprežaljena detektivska serija iz 1987. godine u kojoj je Frank Abatemarco dobro postavio privatnu detektivku koju obično neki naizgled jednostavni zadaci i sitne provere uvlače u mnogo veće slučajeve, a Margaret Colin joj je dala dodatni šarm kroz način na koji je ponela taj lik.

Margaret Colin igra glavnu junakinju kao ipak veoma običnu Njujorčanku sa svakodnevnim problemima i tipičnim anksioznostima žene koja bi već polako trebalo da zasniva porodicu a neudata je, što njenom suočavanju sa zločinima daje posebnu dimenziju. Njenu najbolju drugaricu koja radi u Tužilaštvu igra Frances McDormand a u gostujućim ulogama se pojavljuju u vrlo ranim angažmanima Marisa Tomei, Angela Bassett i Martin Donovan, recimo.

U pogledu tona, serija dotiče ozbiljne pa čak i provokativne teme kao što je dečja pornografija ili AIDS epidemija, i vrlo zanimljivo meša tradicionalne forme kriminaliteta sa sposobnošću naizgled "običnih" ljudi da čine zločine. Balans humora i suspensea, relaksiranosti i ozbiljnosti je vešto postignut, i LEG WORK je bio serija koja je održiva, no izašla je kao dopuna već formiranoj sezoni i nije imala dovoljnu gledanost.

Otud je na kraju ostala više na nivou kultnog statusa pre nego objektivnog značaja u katalogu detektivskih programa. Ovo je umnogome serija svog vremena ali je sveža da se pogleda i danas. No, svakako ne izlazi izvan okvira interesovanja onih koji se smatraju ljubiteljima i poznavaocima.

EMERGENCE

Tara Butters i Michele Fazekas kreirale su seriju EMERGENCE koja je bila svojevremeno na ABCu i moram priznati tada mi je promakla, iako je tri epizode u sezoni od trinaest režirao Paul McGuigan.

No, Paul McGuigan uvek dođe na red i EMERGENCE me je prijatno iznenadio. Doduše, nije ključ toliko u McGuiganu. Njegove epizode su relativno konvencionalno i solidno izvedene, kao i ostale. Međutim, Allison Tolman u glavnoj ulozi uspeva da pomogne fini crossover ove u suštini stripovske priče u povišeni televizijski realizam.

U tom smislu, čak i kada serija u drugoj polovini krene putem jačih preokreta i zalaženja u relativno neutemeljeni i nemaštoviti SF, Allison Tolman je čini prihvatljivom i mirno je dovodi do cilja.

Ona ovde igra sredovečnu policajku u lenjom obalskom gradu koja ima već dovoljno problema u kući sa bolesnim ocem (kog igra Clancy Brown), ćerkom i mužem od kog se kao razvodi a on kao ne bi, a biva uvučena u misteriju deteta koje je pronašla na mestu avionske nesreće.

Ubrzo se ispostavlja da ni sa detetom ni sa nesrećom nisu čista posla, i cela ta menažerija likova se ubrzo nađe u žanrovskoj priči za koju je apsolutno nespremna.

Butters i Fazekas su očigledno želele da naprave jednu fish out of water priču sa "običnim ljudima" u situaciji visokog žanrovskog ekscesa, ali Allison Tolman je to nadogradila jednim spojem izrazite "običnosti" lika sa upečatljivom radoznalošću koja je spontano i ubedljivo sve dublje upetljava u zaveru.

Da bi ovakve priče funkcionisale, likovi povremeno moraju da urade nešto skroz nepromišljeno a dosta često i sasvim neuverljivo. Sa glumicom kao što je Tolman, Butters i Fazekas mogu da nam prodaju svoju zamisao.

Ako imamo u vidu koliko serija EMERGENCE "nije ništa posebno", veoma sam uživao.

DOUGLAS IS CANCELLED

Steven Moffat je velikan televizijske scenaristike koji je proteklih godina, kako se bliži uzrastu za starosnu penziju počeo poprilično da posustaje.

U najboljim godinama, on je bio majstor svih televizijskih formata, od sitkoma do ambiciozne SF reinterpretacije, iako je naravno i u tome bilo nekih nijansi.

Recimo, koliko god da je COUPLING bio zaista jedan effortless sitcom, i zaista moćan britanski odgovor na FRIENDSe i slične stvari, u njegovim komedijama se osećala doza "ispisanosti", odnosno pisac je bio veoma prisutan u samom izrazu, likovi naprosto nisu stopostotno delovali samostalno.

Ali, on je vrhunski pisac i ko u to želi da se uveri neka pogleda njegovu rani seriju CHALK, sjajan crnohumorni sitcom smešten u školu gde ne smeta taj jaki piščev pečat.

Što se mene tiče, Moffat dostiže vrhunac u serijama JEKYLL i SHERLOCK, naročito u prvoj sezoni SHERLOCKa koja je bila nesvakidašnja, a njegov run u seriji DOCTOR WHO je zaista uspeo da tu arhaičnu koncepciju približi savremenoj publici.

Poslednjih godina, ipak Moffat deluje malo senilno. Prvu epizode serija DRACULA sam fiziološki jedva izdržao a njegov TIME TRAVELER'S WIFE je bio okay-ish, ali u suštini mlak.

Zapravo, THE TIME TRAVELER'S WIFE je imao iza sebe izuzetan film, i naravno veoma potentan roman kao osnov, ali ne bih rekao da je Moffat uspeo da išta od toga nadogradi, naročito ne recimo u odnosu na film, i da se približi onome što je SHERLOCK uradio za Holmesa.

Dakle, Moffat pruža manje od onoga što se očekuje od njega čak i tamo gde je pružio dosta.

DOUGLAS IS CANCELLED je televizijska komedija sa problemskim osnovom. Preterano je reći da je reč o dramediji ali u suštini možda bi se moglo tako reći i reč je o dramskom sadržaju sa fokusom na ljude, dakle o nečemu gde je Moffat sklon da se "oseti pisac".

I ovde se dešava upravo to. Moffat i dalje uspeva da unese u seriju dve ili tri briljantne ideje, da napravi jedan izuzetan cliffhanger, i dalje tu ima šta da se vidi od zanata i veštine, ali nažalost, danas baš ima dosta autora koji to rade bolje, čak i kada nisu do te mere vešti kao on.

Moffat ovde kroji stvari maltene kao Dan Fogelman na pazarni dan na ABCu, formalna rigoroznost teksta, pa i izvedbe Bena Palmera je sporadično impresivna, ali između bitnih zamisli i izvrsno osmišljenih plot pointa, Moffatu nedostaje "mesa" i povremeno se čini kao da se on kreće od velike ideje de velike ideje.

Na kraju, sama velika ideja biva ukucana za kraj ne ostavljajući prostor za veliki preokret, već samo za jedan manji, jedno sitno nadmudrivanje.

Tako, DOUGLAS IS CANCELLED je serija koja nažalost više deluje kao blueprint za neku bolju seriju od sebe, a opet ne uspeva da probudi ni punu nostalgiju te vrste jer ostavlja utisak kako ni ta bolja serija ne bi sad bila ne znam ni ja šta. Sem što bi bila bolja.

DOUGLAS IS CANCELLED je serija u kojoj i dalje neko ko se bavi pisanjem ima šta da vidi. To je i dalje televizija koji bih radije preporučio od mnoge bolje od nje jer ovde ima zanimljivih stvari više nego inače. Ali, da, ovo je slabo za Moffatove standarde a nije baš impresivno ni inače.

PUBLIC MORALS

PUBLIC MORALS je serija iz 2015. koju je kreirao i režirao Edward Burns kog smo kao autora zavoleli u njegovim indie melodramama iz irskog miljea. Otud, u formatu krimića smeštenog u epohu snašao se iznenađujuće dobro, donoseći iz svog kanonskog rada solidan rad s glumcima i zanimljive porodične dinamike među junacima.

PUBLIC MORALS je priča o odeljenju za poroke u Njujorku 1967. godine. Kako šef odeljenja kaže, "porocima ne može da se bavi policija već sveštenstvo", pa je samim tim ova jedinica sačinjena od detektiva koji pre svega kanališu ilegalnu kocku, prostituciju, pionirske pokušaje gej klubova i sl.

Međutim, kada sin eminentnog irskog patrijarha podzemlja krene da ubija konkurenciju da i u ovu industriju grešnih zadovoljstva unosi suvišno nasilje, detektivi stupaju u ozbiljnu akciju, zajedno sa drugim činiocima podzemlja ne bili li ponovo uspostavili ravnotežu.

Burns uspeva da izgradi jednu propulzivnu celinu, dijalozi se plasiraju brzo u skladu sa epohom, pa možda čak i koju deceniju ranije, nasilje je iznenađujuće i efektno, žene su fatalne, muškarci su naivni, i fino se prožimaju tropey žanrovska rešenja sa revizionizmom, odnosno prilagođavanjem žanrovskih konvencija savremenom dobu.

PUBLIC MORALS nije CRIME STORY jer ipak nema tu širinu zahvata svojstvenu romanu, međutim, kao jedna fokusirana, nepretenciozna a zapravo dosta uspela serija uspeva da postigne sličan efekat.

U suštini PUBLIC MORALS izašao je u isto vreme kad je na istom kanalu išao i MOB CITY Franka Darabonta, u kom je Burns igrao Bugsy Siegela. Za razliku od MOB CITYja koji je ostao muzejska ukrućena serija sa sjajnom podelom, PUBLIC MORALS je pokazao snažne znake života. Ipak, nije dobio drugu sezonu ali njegov DNK se danas i dalje javlja, recimo u MGMovoj GODFATHER OF HARLEM.

Otud, ni sa samo jednom sezonom, PUBLIC MORALS nije slepo crevo američkog televizijskog krimića.

BERGERAC S01

Jim Bergerac je bio jedan od najdugovečnijih BBCjevih televizijskih detektiva osamdesetih. Gledao sam samo par epizoda ove serije kao kompletista Martina Campbella, ali ne mogu reći da sam je ispratio u celosti ili pak uzeo referentan uzorak.

Po onome što sam video, reč je o dosta konvencionalnoj britanskoj 80s postavci gde je inovacija to što Bergerac operiše na Jersey Islandu, dakle milje je specifičan i reč je o relativno izolovanoj zajednici.

Posle emitovanja BERGERACa, opstao je izvesni kult te serije u Britaniji pa je pre nekoliko godina snimljen film MINDHORN koji je parodija na BERGERAC, ko ume da prepozna, i zapravo celovečernja verzija skeča u kom se on ismeva. E sad, ako vam bilo šta od ovoga nešto znači onda imate neki ulog u rimejku koji je sada izašao, ako vam ne znači ništa, onda će vam rimejk biti praktično skroz nova stvar.

U tom smislu, rimejk je nastao van BBC za jednog od manjih strimera Brit-drame ali sa jednom vrlo ozbiljnom ekipom. Epizode su režirali Colm McCarthy i Sean Spencer, prvoklasni reditelji, a kreator je Toby Whithouse, scenarista koji drži neki nivo uvek, iako možda ne spada u sam vrh vrhova britanske scene.

Damien Moloney u glavnoj ulozi je takođe vrlo zanimljiva faca i deluje potentno da uvede rimejk BERGERACa u održiv višesezonski ciklus.

Otud je šteta što serija, uprkos uglednim scenarističkim i rediteljskim imenima deluje trećerazredno u tim najvažnijim aspektima. Činjenica da je recimo Colm McCarthy reditelj pred kojim stojim mirno posle GIRL WITH ALL THE GIFTS nije mnogo pomogla da sve deluje prazno u svakom aspektu izvedbe, i da se zaista oseća odsustvo one "dorađenosti" koje nose BBC ili C4 produkcije. Ako kome nije jasan uticaj produkcije na završni ishod, može pogledati ovu seriju i shvatiće na koji način ona doprinosi, i kako ipak kreativci nisu dovoljni, koliko god da su velika imena.

Serija u prvoj sezoni ima šest epizoda i bavi se jednim slučajem koji je mlak, nezanimljiv i iskreno u svakoj epizodi sam morao malo da se podsetim šta se zapravo istražuje. Tome doprinosi i iscrpljivanje u objašnjavanju Bergeracovog origina. U originalu on je bio razveden, ovde je udovac, a ulogu žene koja mu zvoca preuzima tašta koju igra Zoe Wanamaker.

Ukupno uzev, BERGERAC ima dobrog glavnog glumca oko kog se može graditi serija i to je presudno. Međutim, ova prva sezona sama po sebi nije na nivou i ne može da konkuriše mejnstrim britanskim produkcijama.

Isto tako, nova serija se odmakla od case of the week duha origonala i sad ima season long case što je verovatno ustupak binge eri, no ovog puta nema slučaj koji zavređuje toliku minutažu.

Videćemo šta će se dalje dešavati sa ovom serijom.

THE RIGHT STUFF

Možemo da polemišemo da li je THE RIGHT STUFF Philipa Kaufmana najbolji film u istoriji na temu astronauta, ali teško da možemo voditi bilo kakav dijalog na tu temu bez pominjanja tog naslova.

Ako imamo to u vidu, odluka da se ekranizuje knjiga Toma Wolfea po kojoj je Kaufman snimio svoje remek-delo, i najbolji film o astronautima ikada, deluje potpuno suludo i suvišno.

Ako tome dodamo da je ta ekranizacija u formi serije, u redu, možemo reći da je reč o transformaciji forme, o drugom prilazu problemu. Ali, u istoriji televizije pak imamo FROM THE EARTH TO THE MOON, to toliko kapitalno televizijsko ostvarenje, oko kog biće i da nema dileme da je reč o najvećoj seriji o astronautima ikada, ako je oko Kaufmana još i bilo.

Dakle, THE RIGHT STUFF izlazi u trenutku kada je FOR ALL MANKIND još pržila s punim pogonom, i uprkos tome što ovo nije istinita priča, jeste zapravo hronika puta u svemir samo u alternativnoj istoriji.

THE RIGHT STUFF kao serija s toga nema šta da traži na gridu bilo koga sem hardkor kompletiste poput mene, ali isto tako, na kraju dana ispostavlja se kao jedan korov sa kojim se teško izlazi na kraj, i kao jedna old school network serija koja zna šta da radi i pritom ne pokušava da evocira uspomenu na svoje moćne konkurente.

THE RIGHT STUFF nema problem s tim da je ovi navedeni teškaši išutiraju u čošak, ali i dalje nekako nalazi svoje mesto nudeći baš one vrednosti network televizije - tempo, sažetost, sugestivnost, utisak da nešto jeste spektakularnije nego što zaista jeste, sve u svemu one old school kvalitete.

To je i dalje ne čini materijalom koji zanima ikoga sem navedene hardkor kompletiste, ali to na kraju krajeva nije ni važno. Nije loše da svaki strimer ima svoju verziju ove antologijske priče o putu u kosmos.