THE BIG CIGAR

Appleova serija THE BIG CIGAR na kojoj je kao jedan od scenarista bio angažovan Jim Hecht kog znamo sa serije WINNING TIME, bila je jedna od najočekivanijih televizijskih stvari u 2024. godini za mene. Iako sam krenuo da je gledam kad je krenula, tek sam je sad priveo kraju, čisto reda radi.

Moram priznati, glumačka podela koja je okupljena bila je izvanredna. Priča koju serija obrađuje - akcija u kojoj je Bert Schneider, čuveni holivudski producent, švercovao Huey Newtona na Kubu - genijalna. Sve je moralo rezultirati nečim sjajnim.

Međutim, ono što smo dobili nije se ni približilo čak ni elementarnom realizovanju potencijala koji je postojao. Scenario je slab, produkcija je oskudna, režija je nevešta, samim tim onda ni glumci, uključujući i takve face kao što su Alessandro Nivola kao Bert, Andre Holland kao Huey ili Noah Emmerich kao Stanley Schneider.

Holivud je do sad uspevao da snimi dobre stvari o sebi, i da uloži posebnu energiju i entuzijazam u priče koje govore o njegovim stanovnicima. Ovo je temeljna novoholivudska priča a dobila je ekranizaciju koja je baš bezvredna, unekoliko i iznenađujuće, ako imamo u vidu generalni nivo sadašnje televizije.

Ovo je program nedostojan svojih autora, izvornog materjala, producentske kuće i emitera.

PARIS HAS FALLEN

Kada je ponuđena opcija da se za lokalna tržišta kupuje licenca za snimanje filmova i serija smeštenih u "univerzum" filmova FALLEN u kojima Gerry Butler igra predsednikovog telohranitelja, činilo mi se da bi to moglo biti nešto interesantno, čak i politički provokativno, ako bi se u svakom sistemu očuvao sličan zaplet, odnosno da su zvaničnici meta. Naročito je bilo zanimljivo što je bila najavljivana i mogućnost crossovera gde bi se u serijama pojavljivali likovi iz filmova.

Naravno, svi smo iscrpljeni od raznih "shared universe" priča, a Lerneri svakako sa svojom generalnom aljkavošću nisu pravi ljudi za čuvanje bilo kakvog univerzuma. 

Elem, serija PARIS HAS FALLEN je donela prvu televizijsku verziju ove franšize i nažalost ova francusko-britanska verzija, sa dosta internacionalnim sastavom iza kamere, nije donela ništa van nekog krajnje rudimentarnog akcionog zapleta i ponešto mišićave akcije, bez nekih kapitalnih dometa.

Akcija je solidna, na nivou boljih obračuna kod Avija ali u suštini za seriju ipak to nije baš dovoljno jer ne možemo dobiti osam sati toga.

Međutim, ne bi bilo toliko iznenađenje to što je serija idejno mlaka, krajnje rudimentarna itd. da kreator i scenarista svih epizoda nije čuveni Howard Overman. Čovek koji je kreirao MISFITSe, koji je na britanskom DIRK GENTLYju pokazao da ume da misli "out of the box", poslednjih godina postao je jedan neupečatljiv potpisnik ravnih, nemaštovitih serija, visokog profila. Ušao je na teren gde ipak mlađi Joe Barton radi ipak nešto bolji posao, iako je on daleko od sjajnog.

Kako je Howard Overman sebi dozvolio da napiše nešto ovako isprazno i pre svega nemaštovito, ostaće misterija, ali PARIS HAS FALLEN ostaje serija koja svakako nema smisla ni u Americi, pa verovatno ni u Britaniji, jedan izvozni proizvod za publiku sa nižim kriterijumima.

1992

Alex de la Iglesia nije ni mogao duže održati tonus svojih najboljih mladalačkih filmova i smatram da je LA COMMUNIDAD njegov zaista poslednji bitan film, u tom izuzetnom nisu. Njegov scenarista Jorge Guerricaechevarria je u međuvremenu postao jedno od prvih pera španske žanrovske produkcije, i kao scenarista je postao hiperproduktivan, pa je i on kako je vreme odmicalo, sve manje bio garancija da će predložak biti zanimljiv.

No, ako je Guerricaechevarria postao svojevrsni španski Everett De Roche, Alex de la Iglesia je na slična način počeo da svaštari gde su pokušaji "proširenja borbe" mahom bivali promašeni, a pokušaji povratka na staro su se ispostavljali kao neuspeli i samo podsećali na koliko je dobrim filmovima bila bazirana stara slava.

Kada je uradio seriju za HBO, de la Iglesia je našao neku novu priliku i prostor, ali već u ovom izdanju za Netflix snimio je nešto što mu po mnogo čemu nije svojstveno.

1992 je postavljen kao triler o misterioznom unakaženom ubici koji bacačem plamena spaljuje neke ljude koje povezuje uključenost u ogranizaciju seviljske Expo izložbe. Dakle, ovo je u startu jedan groteskni whodunit, pomalo naivan i preekspresivan, ali isto tako upadljivo lišen humora i duha - koji su karakterisali najbolja de la Iglesijina izdanja.

Čudno je koliko de la Iglesia u ovoj seriji ne uspeva ne samo da proizvede nešto prosto rečeno smešno, ako imamo u vidu koliko se oslanja na neke stupidne zamisli, već i generalno koliko svemu ovome nedostaje duha, koliko su likovi mrtvi i klišetizirani, iako Guerricaechevarria pokušava da ih zašareni, ali sve je to trećerazredno, i imajući u vidu gledalačke navike Netflixove publike verovatno će igrati igrice na telefonu dok traje ova serija jer nemaju za šta da se vežu.

Ko se međutim potrudi da isprati u punoj koncentraciji, videće pre svega ambis de la Iglesijinog sunovrata koji već jako dugo odaje utisak kao da snima da bi imao šta da radi a ne zato što ima šta da kaže.

1992 zbog celog imaginarijuma seviljske Expo izložbe nudi prostor za neka vizuelna rešenja i de la Iglesia prosto ne uspeva da promaši sve penale koji mu se nameštaju, ali koliko je povremena tehnička naivnost davala šarm njegovim ranijim delima, toliko sada tehnička kompetentnost podvlači da je ovo sve jedan bajat produkt kakav se na španskoj televiziji obično pravi i maštovitije i smislenije i svežije.

Naravno, ima publike kojoj je dovoljno interesantno da gleda ubicu sa bacačem plamena kojoj će tako neki detalji imati fetišistički kapacitet ili čak na neki način stvoriti im iluziju da ima nekog kultnog potencijala u svemu ovome. Međutim, nažalost ovo nije ni minorni de la Iglesia ovo je samo nešto što nosi njegovo ime.

BLACK DOVES

Joe Barton se, ni kriv ni dužan, nametnuo kao bitna figura savremene britanske televizije, i u izvesnom smislu kapitalizovao je činjenicu da ljudi u suštini ne gledaju televiziju naročito pažljivo, uprkos tome što smo u eri Peak TVa.

BLACK DOVES je tipičan primer Bartonove uspešnice, serija koja je odlična za ljude koji proteklih dvadesetak godina nisu imali prilike da gledaju serije i da vide naslove kao što je recimo UTOPIA, LONDON SPY pa čak i CONTINENTAL, premda je poređenje s poslednjenavedenom možda ipak preveliki kompliment ali kao dobro, ima neke ambiciozne akcije.

Keira Knightley i Ben Whishaw u glavnim ulogama, iako je Whishaw alumnus LONDON SPYa, kao da služe da nam stvore utisak da je ovo neki prestižni materijal a ne priličan treš koji postaje sve gori kako odmiče.

Naravno, špijunska serija koja se dešava oko Božića u Londonu, sa ovakvim glavnim glumcima, ima izvesne atribute landgraba, naročito u prve dve epizode, ali se onda brzo izopačuje u nešto što je naprosto bajato, i što je najgore od svega, nedovoljno je dobro i u odnosu na uspešan original, pa i u odnosu na ono što malo bolje produkcije izbacuju sada.

Bespredmetno je naglašavati da gledaoci imaju serije sa kojima mogu mnogo bolje proći na Netflixu ovih dana jer će ionako završiti gledajući BLACK DOVES zatrpani strimerovim preporukama.

HELIKOPTERANET

Netflix nije mnogo pogrešio kad je razmatrao Tarika Saleha da režira seriju HELIKOPTERANET ali konačni izbor da sve kreativno upriliči Espinosa doktor Daniel bio je više od punog pogotka.

Ne samo da je Espinosinim dolaskom dobio jednu istinitu priču koja je realizovana na način koji će odjeknuti svuda, nego je u šestoj epizodi koju je on svojeručno radio dobio jednu od pojedinačno najbolje napravljenih televizijskih epizoda u 2024. godini.

Televizija se ne smatra rediteljskim medijem mada je naravno bitno ko režira i retko kada proizvodi artefakte kod kojih je režija presudna, međutim, šesta epizoda ove serije koja traje 38 minuta i stvara utisak da je pljačka snimljena iz jednog kadra je nešto najimpresivnije na temu čistog suspensea snimljeno poslednjih godina. U toj epizodi, serija iskoračuje u nešto više od uzbudljive kriminalističke priče nastale po istinitim događajima. 

Daniel Espinosa je dugo povezan sa ovom pričom jer lično poznaje njene protagoniste. Sve ovo je zamalo dobilo i holivudsku inkarnaciju sa Jakeom Gyllenhaalom u glavnoj ulozi a i knjiga Jonasa Bonniera je nastala uz njegovo učešće. Bonnierova knjiga se vodi kao roman jer su počinioci u svojim sveodčanstima tražili da se neke stvari izbegnu jer na suđenju nisu identifikovani svi učesnici akcije, a mi ovde ipak imamo sliku o tome ko je šta radio iako nije osuđen.

Dakle, imamo zanimljiv slučaj - sud nije uspeo da utvrdi nepobitan, ubedljiv, životan tok izvršenja krivičnog dela i puno činjenično stanje - međutim, serija nam nudi sliku toga, i samim tim se mora deklarisati kao delimična fikcija.

Ovo je zanimljiv pravno-kreativni problem prilikom realizacije projekata koji su bazirani na zamršenim kriminalističkim slučajevima koji nisu dobili kompletan sudski epilog.

Ronnie Sandahl i Daniel Espinosa su kreirali seriju. Sandahl kao scenarista a Espinosa doktor Daniel kao reditelj, i lično je zasukao rukava na prvoj, drugoj i šestoj epizodi.

HELIKOPTERTANET je priča o briljantno zamišljenoj i solidno izvedenoj pljački trezora u kom je skladištena gotovina i prebrojavan pazar određenim danima. U saradnji ostataka nekada moćne jugomafije sa lokalnim bliskoistočnim faktorom, nastaje plan da se uz pomoć helikoptera upadne s krova i uzme keš.

Plan počinje da se kruni kada srpska policija locira penzionisanog vojnog pilota Vojske Srbije koji pregovara sa poznatim švedskim kriminalcem srpskog porekla, tako da policija zadužuje inspektorku našeg porekla da radi tu ekipu, međutim, uprkos tome što je delo praktično najavljeno, policija ne uspeva da nadmudri počinioce.

Sama priča je uzbudljiva na više nivoa. Espinosa i Sandahl ne izbegavaju klasične elemente naturalističke melodrame gde momci prosto nemaju mira ni kada odluče da se "smire" i uđu u legalne tokove, svoj loot troše na neke neuspele šeme lakog a legalnog bogaćenja i na kraju moraju da se vrate na teren, tamo gde se istinski osećaju živima.

Ovde imamo određene socijalne okolnosti koje motivišu momke iz dijaspore da budu lopovi, ali ima tu i Šveđana kojima prosto treba novac jer su nabijeni na kokain ili su prosto zavisnici od adrenalina, i svi zajedno na kraju krajeva ipak prosto ne uspevaju da se izbore sa svojim demonima, osim kroz praktikovanje napetih i nelegalnih aktivnosti.

Espinosa poznaje jouissance bavljenja kriminalom, i kod njega pored socijalnih motiva uvek postoji i taj jedan đavo koji čačka junake da u tome potraže spas.

Glumačka podela je izuzetna, nama su posebno zanimljivi Iskra Kostić i Dejan Milačić, glumci iz dijaspore koji su ponovo pokazali da se srpski krimići najbolje snimaju u Skandinaviji, kad ih režiraju reditelji školovani u Danskoj i kad ih igraju glumci odande. Nadam se da će posle ovoga postati interesantni i našim autorima.

Zatim, jako zanimljiva faca je i tvrdi tip sa ulice kog je Espinosa inicirao u glumu - Mahmut Suvakci, koji daje jednu emotivnu, autentičnu i sirovu ulogu kao glavni fokalizator preko kog ulazimo u ceo ovaj milje.

Skandinavci svih ovih godina već predstavljaju jedan dobro poznat standard u žanru krimića, i Netflix je umnogome postao nosilac njihovih poduhvata, tako da HELIKOPTERANET nije sad nešto potpuno neočekivano za to podneblje, naprotiv.

No, ovde definitivno imamo jedan holivudski nivo izvedbe i komunikativnosti spojen sa željom da se dosegnu autentičnost i ceo taj multikulturalni aspekt koji se malo gde može naći kao tamo.

Skandinavci nisu neskloni ekstravagantnim pljačkama, setimo se slučaja prikazanog u filmu NOKAS koji je takođe režirao tamošnji profesionalac sa holivudskim iskustvom. Ipak, HELIKOPTERANET je po mnogo čemu klasa za sebe.