SCAVENGERS REIGN

SCAVENGERS REIGN je bio Maxova serija, animirana dvanaestodelna naučnofantastična priča sa prilično arty pristupom, u kojoj se grupa preživelih sa velikog svemirskog broda koji je doživeo havariju nađu na planeti sa izuzetno zanimljivom florom i faunom.

U izvesnom smislu, SCAVENGERS REIGN bi se mogao definisati kao beskonfliktni AVATAR jer su junaci koji su pali s neba na planetu okrenuti pre svega svom opstanku, a zatečene biljke i životinje imaju neki svoj život i vrlo malo se aktivno bave ljudima, iako ima tu itekako interakcije.

Stil je klasičan, ali je dizajn briljantan, i u tom segmentu SCAVENGERS REIGN zapravo uspeva da izgradi imaginarij koji ne zavisi previše od neposrednog razvoja priče već može sebi da dozvoli faze u kojima se nešto dešava a onda se malo ne dešava, kao i to da zapravo serija nema ciljeve i transformacije junaka u klasičnom smislu, premda svega toga ima pomalo.

U tom pogledu, SCAVENGERS REIGNu se može spočitati da je suštinski nezainteresovana serija za priču i zaplet i da se pre svega bavi stanjem i situacijom, i to je istina, ali način na koji to radi je impresivan.

THE KILLING KIND

THE KILLING KIND je rutinski šestodelni britanski krimić baziran na romanu Jane Casey.

Emma Appleton igra uspešnu i talentovanu advokaticu koja je imala neka traumatična iskustva i složene slučajeve i čini se da su se svi oni zajedno stopili u Savršenu oluju koja vrhuni ubistvom njene drage koleginice i mentorke. Međutim, advokatica misli da je ona bila meta i da je koleginica ubijena greškom jer je nosila njen kišobran i da ju je ubica pomešao.

Predložak Jane Casey ne robuje previše logici, i preokreti se cene više nego njihova uverljivost, međutim, za samu seriju to nije štetno. Harizma Emme Appleton i propulzivna realizacija čine da do samog kraja gledaoci mogu da pređu preko svih neuverljivosti, i sama završnica razočarava samo utoliko što smo se nadali nečem luđem od onoga što smo dobili.

THE KILLING KIND nije serija koja se oslanja na neke dramske fundamente ali je easy going trashy krimić, koji takođe nije lako napraviti.

1990 S02

Prva sezona serije 1990 Wilfreda Greatorexa nije bila karakteristična po visokom kontinuitetu metanarativa, i mahom je imala epizode u kojima se osnovni problem zaokružuje. Ipak, postojala je jasnija atmosfera kontinuiteta radnje.

U drugoj sezoni je taj kontinuitet manji, ali su ulozi veći jer se u drugoj sezoni režim ruši.

U sezoni od osam epizoda, trebalo je prikazati postpeno rušenje jednog režima koji je u prvoj sezoni delovao trulo, ali više u licemerju nego u tome kako ceo aparat stoji.

Sada glavni junak kog igra Edward Woodward, kao power broker koji mešetari između represivne vlasti i zabranjene opozicije koja je praktično kao pokret otpora, vodi poslednji udarac koji treba zadati sistemom, principom unutrašnjeg puča.

Način kolapsa jedne takve vlasti prikazan je verodostojno, i krajem osamdesetih, početkom devedesetih pa i kasnije smo se nagledali baš ovakvih padova režima.

Ako je 1990 u prvoj sezoni bila 1984+6 i prikazivala Britaniju bliske budućnosti koja liči na DDR po spoju socijalističke krizne ekonomije i gotovo pa fašističkog poretka, u drugoj sezoni daje jednu realnu sliku ruševnosti takvog sistema.

U tom pogledu, druga sezona se razlikuje od prve, i ne samo da nije manje vredna već je na neki način i autentičnija jer antiutopije vrlo retko umeju da realno prikažu njihovu koroziju.

Obe sezone su svakako televizija koja se potvrdila pred sudom vremena.

TRAITORS

Bathsheba Doran kreirala je za Channel 4 i Netflix špijunsku seriju TRAITORS u kojoj OSS neposredno po završetku Drugog svetskog rata regrutuje Britance da jure sovjetske špijune ubačene u laburističku vladu koja prirodno inklinira socijalzmu pa samim tim i ima više razumevanja za SSSR.

Podelu predvode Emma Appleton, Luke Threadaway i Michael Stuhlbarg i u tom smislu, serija ima star wattage zahvaljujući kom uspeva da prevaziđe činjenicu da je naprosto veoma rutinska i da nema čime da se izdvoji, ni idejno, ni dramski, pa čak ni produkciono u odnosu na niz sličnih stvari koje Britanci sada već snimaju kao od šale.

Međutim, sa dobrom podelom i pričom koja je generic ali se na kraju ipak bavi špijunima i sličnim stvarima, ljubitelji i poznavaoci neće imati mnogo teškoća da se izbore sa ovom serijom koja nema nekog potencijala za crossover.

ESCAPE FROM JUPITER

Proučavajući karijeru Abea Forsythea, naišao sam na seriju u kojoj je glumio kao dete, i u kojoj je odigrao simpatičnog malog namćora sa vrstom humora koju će kasnije gajiti i kao autor.

Reč je o naučnofantastičnoj seriji ESCAPE FROM JUPITER koju su zajedno napravili australijski ABC i japanska NHK. Ne znam da li se japanska verzija bitnije razlikuje od australijske, ali reč je o seriji koja u suštini spaja avanturističku priču za decu sa space operom.

Ako imamo u vidu da je ovo onaj tip space opere gde se junaci kreću kroz scenografiju sa punom gravitacijom u klasičnom američkom televizijskom maniru, ovde zapravo ima dosta akcije, i naravno pionirske kompjuterske animacije svemira i svemirskog broda spolja koja je naivna za današnje standarde ali časna.

Naravno, kad govorimo o naivnim efektima, bolje su ostarili Gerry Anderson i njegove marionete ali ova animacija je potpuno korektna za davnu 1993.

Priča prati rudarsku koloniju na Jupiterovom mesecu nazvanom Io (kao u Hyamsovom OUTLANDu) i porodicu kolonizatora/ eksploatatora koja mora da beži kada se na satelitu aktiviraju vulkani.

Serija u trinaest epizoda ima opšti kontinuitet svemirskog bekstva/ evakuacije/ odiseje ali naravno svaka epizoda ima i svoj zaplet koji se tiče odnosa među klincima.

Kreator David Ogilby je kasnije sam uradio novelizaciju a serija je četiri godine kasnije dobila i produžetak pod nazivom RETURN TO JUPITER.

THE BABY

Sian Robins-Grace i Lucy Gaymer kreirale su seriju THE BABY, britansku horor komediju u saradnji HBO i Skya, i reč je o vrlo efektno izvedenoj, morbidnoj, veoma smešnoj, priči o ukletoj bebi koja se veže za jednu nedužnu ženu koja je joj spasila život i više neće da je pusti na miru, a spremna je i da ubije kako bi to ostvarila.

U osam epizoda pratimo pokušaje glavne junakinje da se oslobodi bebe, njeno poznanstvo sa starom lezbejkom čija je partnerka rodila demona tokom neželjenog braka i naravno origin same pojave.

Serija je vrlo pedantno izvedena, sa dosta maštovitih set-pieceova i inspirisanom glumačkom ekipom koju predvodi Michelle de Swarte, komičarka i komediografkinja u usponu. Sve ovo je naravno jaka Wokečina, tu nema sumnje, ali ono što je inovativno jeste da roditeljstvo biva prikazano kao dijabolična tortura ali da do kraja serije beba ne postane pozitivan lik već ostaje demon sa jakim onostranim uticajem na okolinu.

Do kraja serija zapravo se ne desi katarzična promena odnosa između majke i neželjene bebe demona, i jedina revizija jeste to što junakinja generalno posle doživljaja u kom je o nekome morala da brine postaje otvorenija prema deci.

U tom smislu, serija je nekonvencionalna, i pomalo zbunjujuća vrednosno, no dobro, takva su vremena, beba može i da ostane ubilački demon ako je to ideja.

RED PLANET

SCAVENGERS REIGN me je podsetio da pogledam staru animiranu ekranizaciju Heinleinovog romana RED PLANET.

Davne 1994. za Fox Kids je snimljena trodelna animirana mini-serija po Heinleinovom romanu u kojoj su neki motivi adaptirani, neki prilagođeni ali osnov je isti. 

Umesto na Marsu dešava se na jednoj drugoj planeti koja ima sličniju gravitaciju Zemlji, ali i dalje je problematika ista - susret rudara sa Zemlje sa raznim, često benevolentnim stvorenjima koja žive na toj planeti.

SCAVENGERS REIGN je tu celu stvar digao na nivo vrhunske estetizacije u okviru onoga što nudi savremena animacija za stariju publiku koja je po pravilu sirovija od one potpuno iluzionističke namenjene deci, i RED PLANET je prirodno još sirovija preteča toga, ne samo u pogledu vizuelnosti već i dramaturgije.

Činjenica je sa Heinlein na filmu dominantno ostaje obeležen Verhoevenovim STARSHIP TROOPERSom kao igranim filmom i to ova mini-serija ne menja. Međutim, uključujući pojedine animacije proistekle iz tzv. Verhoeven Effecta, Heinlein je zapravo u ovom mediju imao puno sreće jer je i japanska izvedba TROOPERSa urađena u godini kada je preminuo povremeno bila briljantno zamišljena i ostvarena.

Otud, na kraju, iako STARSHIP TROOPERS Verhoevenov ostaje najbitniji Heinlein na ekranu, on je možda i više zadužio animaciju od igrenjaka.