YELLOWJACKETS S01

Seriju YELLOWJACKETS sam nestrpljivo očekivao jer je njen shworunner Jonathan Lisco koji je kreirao moju omiljenu seriju ANIMAL KINGDOM, Na kraju krenula je kad sam bio u bolnici i nisam je uhvatio na početku a onda se zadovoljstvo odlagalo sve do sad.

I, mogu reći da je reč o izvanrednoj prvoj sezoni. Ashley Lyle i Bart Nickerson kreirali su seriju koja izmiče žanrovskim definicijama i gledačkim očekivanjima ali u sebi kanališe nekoliko savremenih televizijskih tradicija. Pre svega ovo je serija koja se bavi Velikom Tajnom i vodi nas ka Velikom Otkriću, s tim što nas uprkos završetku sezone sa cliffhangerom ne vuče za nos. Ako imamo u vidu da je priča postavljena u (najmanje) dva vremenska toka, sadašnjosti i u 1996. kada se dešava osnovni traumatski događaj, i da u oba imamo Tajnu i Otkriće kojima se stremi, moram reći da je svaka epizoda sadržajno bogata i gledaoca ostavlja zadovoljnim.

Dakle, i Tajna i Otkriće su nešto što ne prelazi u nekakvo "zavlačenje".

Priča prati drugarice koje su sa svojim fudbalskim timom doživele avio nesreću pre četvrt veka, i gde su skoro sve preživele pad aviona ali ih se mnogo manje vratilo u civilizaciju i dočekalo sadašnjost.

U dve vremenske linije pratimo šta im se dešava sada kada neko želi otkrije njihovu Tajnu a nijedna to ne želi, odnosno šta im se dešavalo onomad u šumi, kada je pad u kanibalizam iz filma ALIVE i slučaja u Andima možda i ponajmanji problem za sve njih, ako je to uopšte razlog što se nisu vratile na broju.

U žanrovskom pogledu ovde imamo uspešan spoj psihološke melodrame, trilera, horora ali i fantastike u širem smislu, i Lisco kao showrunner zaslužuje pohvale za to kako je sve te zahteve uspeo da spakuje i scenaristički i rediteljski.

Prvu epizodu režirala je iskusna Liscova saradnica Karyn Kusama sa kojom je imao posla na izuzetnoj HALT AND CATCH FIRE koja je imala briljantnu prvu sezonu, ako se setimo. Ali je kasnije doživela krizu iz koje se nije sasvim izvukla.

YELLOWJACKETS je postavljena tako da će se stvari razjašnjavati i usložnjavati - sada se zna - u četiri sezone od kojih su tri već emivovane.

Glumačka podela, i junakinja u sadašnjosti i njih kao devojčica je briljantna.

Ne znam da li je to meta momenat ali Christina Ricci je u filmu NOW AND THEN bila devojčica dočim je ovde jedna od junakinja u sadašnjosti, ali podela ima nekoliko ikona baš iz filma u epohi gde se desila nesreća u ulogama "sadašnjih" likova.

Rediteljska ekipa je pored Kusame izvanredno uradila posao. Serija je energična, vizuelno bogata i osmišljena, ubedljivo izvedena u svakom aspektu.

Sama žanrovska mešavina je urađena hrabro, tako da i kad je horor, onda je horor i nema šale, strašno je i gadno je, kad se suspense napeto je do najvišeg nivoa, nema ustručavanja.

Nadam se da će se tonus održati i u preostalim sezonama.

ШЕКЕР S01

ШЕКЕР je serija od dve sezone koja je posle uspeha na malom ekranu ispraćena i bioskopskim filmom.

Obe sezone režirao je Aitore Žoldiskali, kazahstanski reditelj muzčikih video klipova i reklama i u prvoj sezoni od osam epizoda trajanja od dvadesetak minuta nudi vrhunski dizajniranu i estetizovanu priču o klincu koji postaje kurir za ozbiljno organizovanog dilera i postepeno ih adrenalinskog hobija tone u mrak gde ga čekaju nasilje, ucene i ubistvo.

Serija je dinamična u svakom pogledu i nudi jedan zanimljiv uvid u to kako manje-više poznati sudbinski tokovi mogu da se odigraju u jednom nama neobičnom a opet vrlo bliskom društvu kakvo je kazahstansko u kom se spajaju ruski i dalekoistočni milje pa i modus operandi podzemlja.

TVRĐAVA

Ova situacija sa svakodnevnim objavljivanjem ponekog teksta o tome kako je serija TVRĐAVA koju trenutno emituje RTS nešto jako dobro, postaje pomalo perverzna, na neki način i crnohumorna kada se o svemu oglasio Dušan Spasojević, a da pre toga nije pozvan da nešto napiše Dušan Maričić Gumar, kao neko ipak najpozvaniji za ovu temu jer je iz Gračaca, i upućen je u tematiku.

Šta RTS pokušava da postigne ovim medijskim blickrigom, teško je objasniti, ali svakako nije reč o rutinskoj promotivnoj aktivnosti i sve ovo deluje mnogo više kao odbrana nego kao promocija.

TVRĐAVA je izuzetno ambiciozan projekat koji se bavi događajima koji su prethodili Oluji i isterivanju 200 000 Srba iz Krajine tokom hrvatske vojno-policijske akcije koja je na kraju završila i kao predmet više haških procesa ali nažalost bez adekvatnog ishoda jer su visoki naredbodavci pomrli a oficiri izvršioci su oslobođeni sticajem neobičnih pravnih okolnosti.

Na kraju je Oluja manje-više ostala nekažnjen skup raznih zločina nad civilnim stanovništvom i akcija čiji je cilj bio ne samo preuzimanje kontrole nad teritorijom već i isterivanje populacije sa tog terena.

Ovu temu je već eksploatisao film OLUJA ispraćen serijom, ali dometi tog "nacionalnog" projekta je bio takav da je iako iniciran u prostorijama SNS u Beogradu, izazvao najveću radost u prostorijama njihovih drugova iz evropske internacionale narodnih partija - HDZa u Zagrebu gde su mnogo pogrešili ako nisu uz fini ketering organizovali grupna gledanja serije u kojoj Srbi ispadaju smešni na svim nivoima, naročito u pokušajima da prikažu sami sebe kako pate.

Činjenica da je reditelj OLUJE netom otišao da asistira na filmu u produkciji tzv. Kosova, dovoljno govori o nacionalnoj odgovornosti ljudi koji su proizveli tu mamiparu.

U tom pogledu, TVRĐAVA je druga meč lopta. Svakako u produkcionom pogledu još ambicioznija, sa većim budžetom, i sa scenarijem koji je skloniji autorefleksiji i stavlja akcenat na zakulisne beogradske igre koje su dovele do kninskog i krajiškog stradanja.

U tom smislu, TVRĐAVA je bliža BRAĆI PO MATERI Jova Radulovića i Zdravka Šotre gde se polazi od pretpostavke da su teški zločini iz Drugog svetskog rata koje su ustaše počinile nad Srbima, ostali neadekvatno društveno tretirani u zajedničkoj državi što je proizvelo realne socjalne probleme kasnije iz kojih će proizaći i ratna eskalacija tih neslaganja. Koliko god Mirko Stojković, šouraner serije insistira na tome da serija nije "jugoslovenska", u tom aspektu gde se problem ipak otvara sa idejom da imamo "very fine people on both sides", i gde kad raspravimo taj problem možemo nastaviti da živimo zajedno ili barem jedni pored drugih.

Na primeru BRAĆE PO MATERI znamo da takvi pokušaji "pružanja ruke" nisu baš bili uvod u katarzu već u tragediju bez katarze, no svakako se TVRĐAVA u tom delu ne može otpisati kao nekakva naivna propaganda i ne budi radost i podsmeh u Hrvatskoj.

Međutim, kad se ispostavi da je otac Hrvatice u ovoj zabranjenoj romansi, zapravo oteto srpsko dete koje su odgajile ustaše i da smo na kraju krajeva svi zapravo Srbi, serija lagano i bez ikakvih šavova iskoračuje iz okvira BRAĆE PO MATERI u sfere NOŽA Vuka Draškovića, romana koji je u svoje vreme poslužio kao akcelerant pokazujući srpsku tajnu bolnu i neizrecivu.

U tom segmentu, iskazuje se i osnovna slabost ove serije.

Njen problem je u njenoj naivnosti. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo verovatno jedna od najskupljih serija u istoriji RTSa, njena estetika je nepogrešivo utemeljena u zakonitostima studentske vežbe.

Ovde studentski film ne uzimam kao neki a prirori degradirajući pojam. Studentski filmovi su nešto što može biti jako lepo, dobro, emotivno, i TVRĐAVA je upravo tim svojim segmentom i osvojila publiku. Ljudi su se vezali za lepe mlade ljude koji se vole, njihove džangrizave roditelje koji su spolja tvrdi Krajišnici ali iznutra med, simpatičnog ujaka koji ima slutnje nenamirene krvi koja dolazi po svoje, kaluđera koji priča kako ima dobrih ljudi koji rade dobro i loših ljudi koji rade loše i naravno čoveka koji krade šou, "zlog poručnika Veselina Dilparu", junaka u kome su se zagrlile sve kolumne Miloša Vasića i Dejana Anastasijevića.

Međutim, teško je jedanaest sati bazirati na emociji studentske vežbe i kada se posle dva sata iscrpila ta emocija, neeksplodirala tromblonska mina sa Plitvica postala je simbol ove serije.

Od momenta kada tromblon nije eksplodirao na Plitvicama, mi ulazimo u jedno vrćenje u krug gde je evidentno zafalio pogon koji mogu dati samo iskusni profesionalci koji su kadri da obrade ovako kompleksnu temu, ali i koji znaju kako da se snimi jedanaest sati nečega što može da se gleda.

Nažalost, to je izostalo tako da se sve vrlo brzo pretvorilo u SINĐELIĆE U RATU gde junaci u četiri i po ambijenta mlate praznu slamu, mahom pokušavajući da utvrde zašto je Momčilo neraspoložen, kad će Luka doći kući i da se ne vraća ako se ne vrati kad je rekao a kad se vrati da se obavezno izuje, junakinja razmatra razne opcije odlaska nekuda itd.

Kad junakinja konačno dođe do porođaja, za koji smo svi nekako iskreno tipovali da će se desiti u koloni, ali autori su nas iznenadili, možda i razočarali, teško je oteti se utisku kao da je bila trudna ne devet meseci nego tri godine.

Postoji jedan veliki deo publike koji garantovano uopšte i ne zna da se serija dešava sad već u 1995. godini i nije shvatio da se desio vremenski skok, i oni još uvek čekaju da rat uopšte počne.

Za to vreme dobijamo neke obavezne figure studentskog filma - smrt devojke potpuno nevažne za zaplet od droge, detaljno izloženo konzumiranje heroina realno nevažnih likova za koje već znamo da su narkomani, prizore Beograda devedesetih prepunog zlih dizelaša i devojaka lakog morala, tipski lik sponzoruše kojoj Dilpara obezbeđuje da snimi turbo folk ploču (bez ikakvog bavljenja veoma zanimljivom temom estradne eksploatacije rata), zaplet sa nekim stranim špijunima koji je bliži Bebeviziji s lošim akcentima i skubidouvskim razrešenjima, i uopšte gomilu nekih nevažnih stvari dok publici nisu baš jasne neke osnovne stvari.

Ako izuzmemo ovaj strateški baraž tekstova kojima RTS najviše laže sebe da je ovo nešto dobro, primedbe na seriju su se takođe bavile nekim potpuno sporednim pitanjima, što je inače tipično za tretman svega kod nas. Umesto da se priđe osnovnom problemu, svi se bave sporednim stvarima, a osnovni problem je kako RTS ne može da ozbiljno, zrelo i profesionalno napravi seriju koja u svom celom trajanju deluje smisleno.

To da li je zaista ubijen kolebljivi general u Krajini, i kad je izašla koja pesma, ostaje nevažno pred tim osnovnim pitanjem - kako posle inicijalnog pozitivnog šoka u prva dva sata ove serije, RTS nije shvatio da preostalih devet naprosto nisu na tom nivou. I kako taj problem nije uspeo da reši, počev od scenarija pa nadalje.

U tom smislu, kad se jave ljudi s primedbom kako to nije adekvatno prikazan pravni problem brisanja Srba kao konstitutivnog naroda u Hrvatskoj usled čega je krenula nasilna eskalacija i to navedu kao problem serije, treba im pokazati scenu u kojoj junak pođe negde i onda pošto scenaristima treba da tamo ne stigne, uhapsi ga saobraćajna policija. Rečju, nije baš realno očekivati od ljudi kojima je pas pojeo domaći da naprave seriju koja će u potpunosti prikazati jedan sveobuhvatan problem, pa čak i neku jednostavniju životnu situaciju.

Možda ta studentska naivnost TVRĐAVE jeste bila ključ da se snimi nešto sveže, ali čak i da bi studentska naivnost potrajala jedanaest epizoda, potrebni su iskusni profesionalci.

Uostalom u samoj Krajini smo videli da je Kapetan Dragan bio upravo takvo sveže lice oružanog sukoba baziranog na dobroj volji, narodnom mitu i nepostojanju interneta na osnovu čega je on zaista jako dugo bio misteriozni heroj bez prošlosti, ali da je stvar ozbiljno krenula tek kad je pukovnik Ratko Mladić izašao na teren da vidi gde je zapelo.

Serija je u tom pogledu slična ratu. Lako se započinje ali se teško vodi i još teže uspešno privodi kraju. 

Na RTSu profesionalaca koji mogu da iznesu takvu borbu nažalost nema. I to nijedan naručeni ili spontani tekst kojim nas zasipaju ne može da prikrije.

ОКТАГОН

ОКТАГОН je serija koju je rediteljski i konceptualno sproveo u delo uspešni kazahstanski reditelj spotova a potom i filmmejker Aitore Žoldaskali. U produkciji veoma aktivne braće Akbarov, on je u deset polučasovnih epizoda, veoma snažno i sugestivno, u stilu povišenog realizma, i sa visokom estetizacijom ispričao priču o usponu, padu i ponovnom usponu mladog kazahstanskog rvača koji posle razočaranja u amaterskom sportu ulazi u svet MMA.

Priča je klasična u postavci ali je sveže izvedena u egzekuciji i kroz puno ubeđenje reditelja i glumaca dobija na svežini. Ovo je MMA ali naravno strukturalno je to bokserski film, podžanr koji sam po sebi ne da trpi formule već ih prosto priziva i ponekad je baš i bolji zahvaljujući njihovoj primeni.

THE LAST FRONTIER S01

Jon Bokenkamp je veoma uspešan televizijski poslenik ali pre svega na network nivou. Richard D'Ovidio je njegov saradnik. Njihov dolazak na Apple me je malo iznenadio, ali oni sami za sebe iznenađenje nisu dozvolili.

THE LAST FRONTIER je raskošno snimljena ali suštinski network serija, sa Samom Hargraveom zaduženim za režiranje pilota i orkestriranje akcije, i sa duplo manje epizoda od nečega što bi im poručio recimo Fox.

Međutim, i u formatu od deset epizoda ovo je rutinsko akciono-policijsko-špijunsko vrtenje u krug, koje nije loše ali nije baš nešto ni naročito sjajno.

Jason Clarke igra šerifa sa Aljaske u čiju nadležnost bukvalno padne avion pun robijaša i oni se razmile po njegovoj teritoriji. Među njima je i opasni špijun kog igra Dominic Cooper i sposobna agentica koja ga goni, igra je Haley Bennett.

Međutim, Jon je tu da napravi kombinaciju jednog osnovnog arca ali da ovde bude malo i case of the week dramaturgije pa onda malo imamo epizode gde se samo rešava glavna misterija, a imamo i epizode gde se rešava slučaj pojedinog odbeglog zatvorenika.

Sve to je zanimljivo ali malo stvara disbalans jer umanjuje značaj ključnog narativa.

Serija je išla u nedeljnom ritmu tako da kome je stalo da se odmori o Peakovanja, od metanaracije, od epizoda u kojima ne dobiješ ništa, ovo je serija za njih jer barem ima tu network strukturu da su cliffhangeri jaki ali se sve nekako u svakoj epizodi i zaokruži.

Očigledno je da sad kad svi hoće malo da ubace neke taylorsheridanštine, povratkom tim starim konceptima i na nivou ideje i na nivou izvedbe, i Apple je odlučio da se zapljune. Ipak, bilo je classier eksperata za to od Bokenkampa, što se mene tiče.

Glumci su dobri, lokacije su vibrantne, egzekucija je okej, Hargrave je poslao svoje čauše da se biju i padaju pa je to malo bolje nego inače. Međutim, osnovna priča nije baš spektakularno zanimljiva, moramo biti pošteni.

Ovo jeste na neki način landgrab. Ali ovo je isto tako serija kojoj se svako sa jačim karakterom može odupreti. 

WOLCOTT

Jedno od rutinskih pitanja na kvizovima o krimićima jeste ono o prvom detektivu druge boje kože koji je bio glavni junak britanske televizijske serije.

Ipak, izgleda da je BBC nametnuo netačan odgovor i da je zapravo WOLCOTT onaj koga smo tražili.

Na Srpsku novu godinu 1981. izašla je prva epizoda ove četvorodelne mini-serije i iz večeri u veče je dominirala britanskim televizijskim prijemicima. Priča o detektivu jamajkanskog porekla koji se upliće u kriminalnu zaveru u Istočnom Londonu naišla je na osude sa svih strana. Konzervativnoj publici je smetalo nasilje, etničkim manjinama je smetalo što su prikazani kao žrtve i kriminalci, i reklo bi se da je reakcija javnosti sprečila ideju da se ovaj lik pojavi u seriji koja će duže trajati, a što je verovatno bila zamisao.

Međutim, WOLCOTT je sačuvan, čak i izdat na kućnim formatima i reč je o jednoj izvanrednoj seriji. Glavna zvezda serije po mom mišljenju je reditelj Colin Bucksey.

Bucksey je čovek izuzetne karijere ali isto tako i jedan od onih britanskih profesionalaca koje uzimamo zdravo za gotovo. Gotovo isključivo posvećen televiziji, Bucksey ni kad je imao hit film na VHSu kod nas (DEALERS) nije bio poznat po imenu.

No, kad reditelja sa britanske televizije u Americi pod svoje uzme Michael Mann i kad on nastavi da radi sve do danas, i potpiše se na mnogim bitnim i visokoestetizovanim serijama, nema sumnje da je reč o znalcu.

WOLCOTT je u tom smislu, rediteljski magnum opus. Sigurnost, maštovitost kadriranja i inscenacije, atmosfera i dinamika, sve je na nivou koji je svojstven navećim majstorima te epohe kao što su Martin Campbell i Ian Toynton. Lokacije tog urbanog pakla, neke autentične a neke izabrane da liče iskorišćene su kao zaseban lik u seriji, a doza nesputane rediteljske energije i atmosfere lica mesta suptilno je obojena narativnim žargonom preuzetim iz američkog filma, koji samo doprinosi da se digne britanski postupak na još viši nivo.

ATV je voleo da internacionalizuje svoje ambicioznije produkcije uvodeći američke glumce i ovde je Christine Lahti dobila uverljivo postavljenu ulogu američke expat novinarke naseljene u Londonu koja pokušava da se upetlja sa Wolcottom u svakom pogledu.

George Harris igra naslovnog junaka, sa atipičnim vajbom za crnu zvezdu tog vremena, donoseći nešto britansko u nišu kojom tada još uvek dominiraju američki glumci. Ako imamo u vidu da je George Harris dobio priliku da igra prvog naslovnog detektiva koji je nosilac serije, jasno je da smo tek tada počeli da se navikavamo na ideju britanskog crnog leading mana.

Ostatak podele je izvanredan, i predstavlja izvanrednu podršku glavnim likovima.

Scenaristi ove serije su optuživani za "američki pristup", ali ako se pod njim podrazumeva želja da se kriminalistički zaplet obogati malo radoznalijom katalogizacijom postojećih društvenih konflikata i da priča izvan policijskog okvira smesti u socijalne okvire, onda on ovde svakako nije smetao.

Naročito jer Colin Bucksey nije dozvolio da išta od ovoga u bilo kom trenutku postane neka didaktička,naivna i opterećujuća froma školskog programa prerušena u krimić.

No, WOLCOTT je punokrvni krimić koji u svakom pogledu, ali pre svega rediteljski, zaslužuje da i danas živi. Isprva je procenjen kao potrošna roba široke potrošenje, ali čini mi se da to nije bio

JUST IN TIME

JUST IN TIME je sitkom iz 1988. godine koji je živeo samo šest epizoda. Mene je privuklo da ga potražim i pogledam to što je na njemu dve epizode pisao John Wells a radio je i kao story editor.

Tim Matheson i Patricia Kalember igraju urednika i prvu novinarku kalifornijskog nedeljnika koji su u jednoj tipičnoj will they or won't they situaciji, a usput se dešavaju i slučajevi o kojima pišu, razne pretnje po njihovu kuću i sl.

Matheson i Kalember su izvanredni u glavnim ulogama. Zapleti u ovih šest epizoda koje su emitovane (i pet koje su dostupne) su vrlo zanimljivi i efektni. Naročito je interesantno da je serija snimljena u single-camera konceptu iako je u suštini kamerna i da dobro izgleda, a među rediteljima su i imena poput Mimi Leder, stare Wellsove saradnice, ali i britanski horor rutiner mađarskog porekla Peter Sasdy.

Sve je dakle dobro ali serija koju je kreirao Fred Barron nije zaživela. Logično se postavlja pitanje - kako to?

Odgovor je verovatno u tome da je JUST IN TIME imala problem toga što se ni po čemu nije izdvajala a ovi fundamentalni kvaliteti koje sam naveo prosto nisu bili dovoljni da je očuvaju.