A SMALL LIGHT

Od reditelja koje pratim sa najvećom pažnjom, verovatno najveći delay između izlaska nečeg novog i dolaska toga meni na istinu, ima Susanna Fogel.

Iskreno, ne znam zašto je to tako kada u principu do sada nije bitnije izneverila.

Ali u slučaju serije A SMALL LIGHT jesam računao da je reč o nečem što će iziskivati strpljenje jer je reč o ljudima koji su krili Anne Frank i njenu porodicu tokom okupacije.

Strpljenje sam našao i ispostavilo se da nije potrebno. Ovo je zaista briljantna serija i to ne kažem zbog težine teme, a teška je koliko jedna tema teška može da bude, već zbog pristupa u kom je jedna od temeljnih situacija iz Holokausta prikazana životno, sa dozom smisla za humor, osećaja da život pobeđuje smrt, i bez estetike domaćeg zadatka, a opet baš zbog toga veoma ozbiljno i upozoravajuće.

Susanna Fogel je režirala prve tri od osam epizoda u seriji koju su kreirali Tony Whelan i Joan Rater i postavila je on besprekorno ali ne bez rizika. Naime, ovaj spoj životne energije i priče o smrti u jednom sui generis spletu zla sa sudbinom, vrlo je delikatan. No, balans je postignut, serija uspeva da pokaže vrednost života i onoga što on nosi, nasuprot onome koji ga oduzima i jednom represivnom aparatu koji je računao na ljude koji će svoju mogućnost da žive kupiti prepuštanja drugih da umru.

Odavno nisam gledao nešto na temu Holokausta gde je izvedba uspela da me istinski "pomeri", a pritom sjajno je što je to sve izvedeno krajnje nepretenciozno.

Glavni junaci ove serije su Miep i Jan Gies, bračni par koji je krio porodicu Frank ali i čitav niz drugih Jevreja u raznim aranžmanima. Oni su prikazani kao par duhovitih boema, koje život nije mazio ali koji su se sa svakim problemom direktno suočili, i njihov odnos kao da dolazi iz neke najkvalitetnije britanske romantične ako ne komedije a ono dramedije.

Kada počne, Miep Gies budući sekretarica Otta Franka pomaže njegovo skrivanje, međutim, i rat i racije se pretvaraju iz dana u dan u nešto sve složenije. Svi znamo kako se završilo.

Međutim, to što znamo ishod ne čini priču manje uzbudljivom i manje surovom kada se dođe do ishoda, naročito jer je serija vrlo inteligentno postavljena u odnosu na ono što gledaoci znaju. Dakle, nema potcenjivanja inteligencije i obaveštenosti gledalaca i ono što znamo se apsolvira brže od onoga što ne znamo, ali sve je izuzetno efektno.

No, ta pomenuta estetika domaćeg zadatka je nešto čega sam se najviše plašio. Generalna estetizacija ovako nekog sadržaja je jako delikatan hod po žici i Susanna Fogel je napravila neke hrabre odluke.

Serija se dešava u epohi i ne pokušava da je učini hiperkinetičnom, da primenjuje savremena rešenja silom. Otud je i kadriranje i kostim blago arhaizirano. Svi izgledaju malo kao da su u starom filmu, nema onog grungy pokušaja rekonstukcije, to staro viđenje sveta koga više nema je očuvano ali je onda diskretno modernizovano.

Jezik na kom se govori je engleski i glavni junaci se umnogome ponašaju "engleski", pre svih Miep, što nije daleko do holandskog lucidnog protestantskog vajba jer i oni vole da budu nevaljali. Kad se ne govori holandski, prelazi se sa na nemački i hebrejski i očuvana je jezička barijera koja je pomagala u nekim situacijama.

U toj estetizaciji gde se unosi filmska konvencija a onda se iznutra transformiše omogućuje i ove druge intervencije poput recimo jezika gde engleski uspeva da preživi kao lingua franca, a da bogami reafirmiše i utisak da samo Amerikanci jedini sada mogu da snime ovako nešto jer imaju uslove da oko nečeg ovako delikatnog budu hrabri.

I to je u stvari možda i najbitnija stvar oko koje sam pogrešno kalibrirao očekivanja - delovalo mi je da će biti neka skrupulozna i obazriva serija a dobio sam delo koje je spremno da rizikuje i čiji je rezultat vrhunski jer se taj rizik isplatio.

WOLF LIKE ME S02

Abe Forsythe sa writers roomom u kom se nalazi jedan adut iz senke kao Chris Peckover snimio je drugu sezonu serije WOLF LIKE ME sa punom suverenošću i svakim elementom koji se savršeno uklapa. Dok je prva sezona pokazivala određene neravnine u uvodnom delu, dok se nije skroz uhodala, druga sve radi i uklapa savršeno - romansa je emotivna, humor je uspeo i domišljat i naravno smešan, horor je interesantan, posebno jer se istražuje pitanje trudnoće kod likantropa.

Dakle, WOLF LIKE ME je pun pogodak, serija ovde nalazi pun oslonac, a podela je i dalje veoma nadahnuta. Josh Gad i Isla Fisher ne deluju kao da im je opao entuzijazam, naprotiv, puni su snage i odlično se zabavljaju.

Ovakve serije su zaista posebna dragocenost, a u ovim korporativnim okolnostima praćene su i punom neizvesnošću da li će opstati.

Naravno, da bih voleo da imamo i novu sezonu, ali ironija tako jakog cliffhangera kakav imamo ovde je takva da je potpuno u redu ako se sada i završi.

THE QUEEN'S GAMBIT

U vreme izlaska serije THE QUEEN'S GAMBIT, uzeo sam uzorak, a onda me je život odveo na neku drugu stranu.

Iskreno, ono što me je vratilo nazad da je pogledam, iako mi je uzorak bio obećavajući onomad jeste sjajna igra Moses Ingram u seriji LADY IN THE LAKE  a ovo joj je bio calling card.

Zanimljiva je inače ta čudna sprega Waltera Tevisa koju danas vidimo - Moses Ingram se afirmiše u njegovoj ekranizaciji a potom dobija ulogu kod Alme Har'el koja sprema ekranizaciju njegovog potpuno drugačijeg romana.

U izvesnom smislu mogu se napraviti paralele između THE QUEEN'S GAMBIT i LADY IN THE LAKE, obe priče govore o ženama koje pokušavaju da prevaziđu stakleni plafon u različitim sredinama, u GAMBITu su to sirotice kojima se ne smeši sjajna sudbina posle rađanja u problematičnim kućama, u LADY su to jevrejska domaćica i crna računovodkinja iz baltimorskog geta.

Razlika je u tome da je Scott Frank odlučio da od svega toga napravi jedan novi američki kvintesencijalni klasik, a Alma Har'el je od Laure Lippman napravila masterpis televizijskog krimića, najprljavijeg koji dozvoljava Apple.

U tom pogledu je LADY naravno više po mom ukusu, ali GAMBITu se opet nema mnogo šta zameriti, živeće on na Netflixu kao klasik koji svako treba da pogleda, i nikoga neće slagati tim opisom. Sve do endgamea serije u epizodi nazvanoj END GAME, ovo je zaista vrlo promišljeno, ubedljivo, estetizovano, precizno za popizdeti, i tek na kraju kada treba da se napravi mat, Franku zadrhti ruka ali i to mu uspe.

Dakle, ovo je fikcionalizovana priča o uspehu mlade žene potekle iz sirotišta koja postaje šahistkinja pošto joj genij otkrije domar (ko drugi) i gde ona uspeva da se afirmiše baveći se nečim (tada veoma važnim).

Šah je danas egzotična stvar kada je manje sport a više board game za dobroćudne stonere i postsovjetske meganerdove, ali GAMBIT nas vraća u vreme kada su Fischer i Spaski zaista bili kao rok zvezde, kada je to bila istinska avangarda popularnog sporta. Time Scott Frank uspešno izvodi trik "vaze u kadru", onog detalja kojim na RTS RTS kaže da je reč o emisiji na temu kulture.

Šah je smokvin list sofistikacije iz kog Frank krije žestoku amerikanu u kojoj mlada devojka kreće da ispunjava američki san, usput galvanizujući depresivnu i napuštenu domaćicu, upoznajući pravog momka za pogrešne devojke na kog bi je mama upozorila - da se nije ubila i ostavila je samu na svetu, domara koji je nekada mogao mnogo više ali spreman je da preuzme ulogu mentora, snalažljivu crnkinju koja prirodnom bistrinom krči put u životu, i svim ostalim mogućim klišeima američke narodne umetnosti i misli.

GAMBIT je spolja vrlo internacionalan - uostalom bavi se junakinjom iz sporta u kom su Rusi najbolji, ali iznutra ovo je narodna pesma. Ali narodna pesma toliko ugrađena u DNK savremene kulture da to prosto funkcioniše samo od sebe. I onda još kad se toga lati Scott Frank sa svojim pedantnim i promišljenim stilom, rezultat ne izostaje.

Ovo je sa velikim uspehom prepakovan arhetip, u kom se kriju već dosta raubovani kulturni obrasci pa i žanrovske miteme, od Dickensa do sportskog filma, ovo je vrhunsko vladanje naracijom da nam se nešto drevno proda kao novo.

I to je kul, ko voli.

HYSTERIA!

Seriju HYSTERIA! dugo sam očekivao jer je na njoj bio angažovan jak talent pool - među njima Jordan Vogt-Roberts kao reditelj a John Francis Daley i Jonathan Goldstein kao producenti. Kreirao ju je Matthew Scott Kane kao žanrovski hibrid smešten u 1989. kada Satanic Panic i dalje drma Ameriku, kao i popularnost hair metal bendova ali i teorija o prožimanju ove muzike sa satanističkim kultovima.

Ovo je serija koja bi se mogla porediti sa STRANGER THINGS i to poređenje nije sasvim promašeno jer je i tamo reč o nostalgiji za osamdesetim u spoju za estetikom Amblina i popularnom kulturom, međutim, ovde je ipak referenca na malo drugačiji Amblin i ne samo na njega, a prožimanje sa pop kulturom je bitno manje što svemu daje na kvalitetu.

Da, naravno, i ovde se pomene poneko ime, poneka pesma ili film, ali samo da bi "zamirisala" epoha. HYSTERIA! ne može pobeći od onoga što je ta retro dimenzija u savremenoj produkciji ali bih pre rekao da ovde imamo posla sa jednom drugačijom postavkom. Naime, mnogo bi pre nešto iz onog vremena izgledalo ovako, otud mi i imena poput recimo Toma Hollanda padaju na um, pored naravno neizbežnog Amblina.

HYSTERIA! je nešto što bih recimo lako mogao da zamislim u režiji Gila Kenana, i otprilike referentnost je u ravni onoga čime on (ne) opterećuje svoj rimejk POLTEGREISTa.

Ovaj preambularni deo sa ređanjem imena je verovatno obeshrabrujući za ljude koji bi prosto želeli da vide nešto dobro i ako je moguće manje opterećeno nevažnim stvarima koje usled netalentovanosti autora postaju važne. Međutim, ova serija upravo i jeste za njih jer za razliku od sličnih zahvata ima želju da - na kraju krajeva - bude nešto svoje, a ne fan fiction napravljen za velike pare.

U tom smislu, HYSTERIA! se dešava u epohi ali ne parazitira na njoj sa ciljem da smeštajući se u određeno vreme ukrade stardust dela koja su u njoj nastala. Pre bi se reklo da autori žele da se sa modenrim tehničkim mogućnostima okušaju u toj vrsti filmmakinga.

I u tom pogledu, HYSTERIA! izgleda moderno, ali na način na koji izgledaju i najbolji filmovi tog vremena. U izvesnom smislu čak, jako je zanimljivo na koji način kasting zarobljava izgled i merila fizičke lepote i modnog dometa koji su važili u osamdesetim, bez toga da optereti seriju utiskom da neko rekonstruiše epohu. Ovo je epoha koja deluje "lived in", da ne kažemo razgaženo, ali sa dozom artificijelnosti koju su sami artefakti osamdesetih imali.

U žanrovskom smislu, ova serija je spoj omladinske priče o odrastanju, horora i okultne fantastike sa dozom satire koja proističe iz situacije i nije nametnuta. Otud, mnogima može da se javi utisak kako serija ne zna šta želi da bude - ali ja iskreno jedino taj problem nisam imao. Vrlo je jasno šta ona jeste a šta je fin dodatak koji gradi višeslojnost.

Ako ste snob i želite da imate neku "svoju seriju" koju niko ne zna, mislim da ste na dobrom putu da vam baš HYSTERIA! pruži taj plezir i to u jednoj A+ produkciji.

Rediteljski koncpet koji Vogt-Roberts zakuca u prvoj epizodi opstaje sve do osme u kojoj se on vraća na zadatak. U međuvremenu ima tu i tamo imena na špici ali rekao bih da je ovo njegov šou, i da nastavlja uspešno snalaženje u epohama koje je konačno pokazao i u jedinom dobrom Warnerovom kaijuu u ovoj novoj fazi. S tim što ovde, čini mi se, pravi korak napred i uspeva da profiliše svoj indie senzibilitet.

Mogu da zamislim još sezona ove serija, ona ostavlja neka pitanja neodgovorena ali iskreno, mogu da živim i bez nove sezone jer sam u ovoj zaista dobio i više nego dovoljno. Štaviše, ako bude daljih sezona, voleo bih da u njima budu novi likovi jer su mi ovi bili upravo za ovu priču i nijednu drugu.

Zašto je serija izašla maltene kao fusnota ovih dana, zaista ne znam, zaslužila je mnogo veću pažnju, međutim Universal ume da snimi nešto sjajno pa da onda zbuni plasmanom - setimo se serije HAPPY!

NIGHTSLEEPER

BBC se nažalost propisno obrukao sa serijom NIGHTSLEEPER u kojoj je hteo da napravi televizijsku parafrazu filma SPEED, samo u vozu, i obezbedio je odličnu glumačku podelu koju predvode Joe Cole i Alexandra Roach. Međutim, ono što smo na kraju dobili je ispod nivoa ne samo BBCa već i savremene televizije kao takve.

Snimiti nešto što nije dobro nije neki greh, dešava se i u boljim kućama, međutim, u ovoj meri promašiti u zamisli, u postavci a zatim i u egzekuciji je prava retkost. Jedino što u celoj seriji vredi je uvodna scena prve epizode po kojoj je delovalo da je školovana ruka za upravljačem. 

BAD MONKEY

Kada sam pisao o romanu BAD MONKEY, rekao sam da bi mogao biti vrlo komplikovan za adaptaciju zbog načina na koji Carl Hiaasen koristi elipse i manipuliše vremenskim tokovima. Njegov rukopis je naizgled jednostavan i pitak sa situacijama koje su scenične i bez preteranog literarnog bagaža ali da je to sve tako jednostavno, to ne bi bio odličan roman.

Nažalost, koliko je Bill Lawrence "pogodio" gradeći seriju BAD MONKEY ok oko Vincea Vaughna, toliko je pogrešio što je upravo sagledao Hiaasenov roman kroz njegove scene a ne kroz vrlo osetljivu stukturu. Otud smo dobili seriju koja ima ozbiljan problem struktura, usled kog - paradoksalno - scene imaju manji efekat ili ga čak nemaju ni uopšte.

Da se Lawrence malo manje bavio promenama samog romana, kao što je razrada lika ostrvske karipske veštice u jedan zanimljiviji mlađi lik a da se više bavio strukturom, ne bismo imali seriju u kojoj se svi junaci ponašaju kao da su svesni da su u adaptaciji romana, i da ne samo po scenariju oni znaju šta dolazi sledeće nego da to manje-više znamo i mi kao gledaoci.

Naprosto, BAD MONKEY kao osnovni kvalitet na kraju ima sjajnu podelu koju predvode Vince Vaughn, Nathalie Martinez, Michelle Monaghan i Scott Glenn kao gost, dok je nažalost vođenje priče, pa čak i vizuelni pristup daleko ispod očekivanja.

BAD MONKEY na kraju ne može da ne funkcioniše na bazi priče koja je prosto interesantna i kad se nevešto uradi, kao što ne može da bude nezanimljiv sa lokacijama na Floridi i Karibima (gde god da je šta snimano), ali bez ikakve sumnje ovde se nije ni zagrebao osnovni izazov - a to je kako napraviti ono što ovaj roman jeste - punokrvna crnohumorna detektivska priča.

U najboljem slučaju dobili smo ređanje događaja sa velikim zvezdama. Daleko je ovo od nivoa nekih recentnijih Apple pogodaka. Nije Hiaasen Laura Lippman, niti je BAD MONKEY bio pravi materijal za simfonijski pristup iz LADY IN THE LAKE, međutim očekivalo se u pogledu egzekcuje nešto više od skuplje verzije TROPICAL HEAT, samo sa mnogo manje akcije.

U tom smislu, BAD MONKEY sa svojim glumljenim debilitetom u povremenim momentima ima mane Braće Coen bez onih estetskih ukrasa i višeslojnosti koja kod njih postoji.

Zvezde i postojeća duhovitost iz dijaloga, dovoljni su da se serija podnese, ali ukupno uzev, Lawrence je ovim projektom najpre pokazao da je limitiran televizijski autor za kog je Peak TV detektivska serija preveliki zadatak. Kao što je i Vince Vaughn pokazao da je rimejk ROCKFORD FILESa i dalje vrlo smislena opcija za njegove šerifske godine.

INDUSTRY S03

INDUSTRY je u trećoj sezoni zapravo postala ono što bi trebalo da bude kako bi se nametnula kao pravi, ravnopravni HBO sadržaj. Dok je prva sezona uprkos udarnim dozama seksa i finoj dozi perverzije ipak nekako previše vukla na workplace dramu, da ne kažem čak i dramediju, i dok je druga sezona krenula da prikazuje svakog junaka kao nekog ko je naposletku samo sebična nakaza - do tačke da se gledalac teško vezivao za bilo koga, treća pronalazi pravi balans i da, to je to, ovo je ozbiljan HBO, ovo je ozbiljna serija, sposobna da uđe u opštu kulturu, sa likovima koji bude emociju koja je nešto više od adiktivnog praćenja raznih pizdarija.

Prosto, u trećoj sezoni je sve leglo, tako da čak i kada se u par navrata sapunica zapenuša, serija definiše svoj stil i ne preliva se iz njega. Yas Hanani je moćan karakter od početka ali u trećoj sezoni postaje motor dešavanja, i uprkos tome što Harper gubi na svom agencyju, svi ostali daju maksimalan gas i pronalaze svoj put.

Kao u svakoj uspeloj HBO seriji, između ostalog i ovde imamo priliku da se vežemo za nekoliko likova i da je sagledavamo iz raznih uglova. Potpuno je očekivano da protagonizam pojedinih likova po utisku varira od gledaoca do gledaoca.

Škola je bila skupa, u prve dve sezone nije bilo rizika da ću prestati da gledam ali nisam imao utisak da se dešava nešto bitno. Ipak, dala je dobrog đaka i sada imamo seriju dostojno logoa sa svog početka.