WOLCOTT

Jedno od rutinskih pitanja na kvizovima o krimićima jeste ono o prvom detektivu druge boje kože koji je bio glavni junak britanske televizijske serije.

Ipak, izgleda da je BBC nametnuo netačan odgovor i da je zapravo WOLCOTT onaj koga smo tražili.

Na Srpsku novu godinu 1981. izašla je prva epizoda ove četvorodelne mini-serije i iz večeri u veče je dominirala britanskim televizijskim prijemicima. Priča o detektivu jamajkanskog porekla koji se upliće u kriminalnu zaveru u Istočnom Londonu naišla je na osude sa svih strana. Konzervativnoj publici je smetalo nasilje, etničkim manjinama je smetalo što su prikazani kao žrtve i kriminalci, i reklo bi se da je reakcija javnosti sprečila ideju da se ovaj lik pojavi u seriji koja će duže trajati, a što je verovatno bila zamisao.

Međutim, WOLCOTT je sačuvan, čak i izdat na kućnim formatima i reč je o jednoj izvanrednoj seriji. Glavna zvezda serije po mom mišljenju je reditelj Colin Bucksey.

Bucksey je čovek izuzetne karijere ali isto tako i jedan od onih britanskih profesionalaca koje uzimamo zdravo za gotovo. Gotovo isključivo posvećen televiziji, Bucksey ni kad je imao hit film na VHSu kod nas (DEALERS) nije bio poznat po imenu.

No, kad reditelja sa britanske televizije u Americi pod svoje uzme Michael Mann i kad on nastavi da radi sve do danas, i potpiše se na mnogim bitnim i visokoestetizovanim serijama, nema sumnje da je reč o znalcu.

WOLCOTT je u tom smislu, rediteljski magnum opus. Sigurnost, maštovitost kadriranja i inscenacije, atmosfera i dinamika, sve je na nivou koji je svojstven navećim majstorima te epohe kao što su Martin Campbell i Ian Toynton. Lokacije tog urbanog pakla, neke autentične a neke izabrane da liče iskorišćene su kao zaseban lik u seriji, a doza nesputane rediteljske energije i atmosfere lica mesta suptilno je obojena narativnim žargonom preuzetim iz američkog filma, koji samo doprinosi da se digne britanski postupak na još viši nivo.

ATV je voleo da internacionalizuje svoje ambicioznije produkcije uvodeći američke glumce i ovde je Christine Lahti dobila uverljivo postavljenu ulogu američke expat novinarke naseljene u Londonu koja pokušava da se upetlja sa Wolcottom u svakom pogledu.

George Harris igra naslovnog junaka, sa atipičnim vajbom za crnu zvezdu tog vremena, donoseći nešto britansko u nišu kojom tada još uvek dominiraju američki glumci. Ako imamo u vidu da je George Harris dobio priliku da igra prvog naslovnog detektiva koji je nosilac serije, jasno je da smo tek tada počeli da se navikavamo na ideju britanskog crnog leading mana.

Ostatak podele je izvanredan, i predstavlja izvanrednu podršku glavnim likovima.

Scenaristi ove serije su optuživani za "američki pristup", ali ako se pod njim podrazumeva želja da se kriminalistički zaplet obogati malo radoznalijom katalogizacijom postojećih društvenih konflikata i da priča izvan policijskog okvira smesti u socijalne okvire, onda on ovde svakako nije smetao.

Naročito jer Colin Bucksey nije dozvolio da išta od ovoga u bilo kom trenutku postane neka didaktička,naivna i opterećujuća froma školskog programa prerušena u krimić.

No, WOLCOTT je punokrvni krimić koji u svakom pogledu, ali pre svega rediteljski, zaslužuje da i danas živi. Isprva je procenjen kao potrošna roba široke potrošenje, ali čini mi se da to nije bio

JUST IN TIME

JUST IN TIME je sitkom iz 1988. godine koji je živeo samo šest epizoda. Mene je privuklo da ga potražim i pogledam to što je na njemu dve epizode pisao John Wells a radio je i kao story editor.

Tim Matheson i Patricia Kalember igraju urednika i prvu novinarku kalifornijskog nedeljnika koji su u jednoj tipičnoj will they or won't they situaciji, a usput se dešavaju i slučajevi o kojima pišu, razne pretnje po njihovu kuću i sl.

Matheson i Kalember su izvanredni u glavnim ulogama. Zapleti u ovih šest epizoda koje su emitovane (i pet koje su dostupne) su vrlo zanimljivi i efektni. Naročito je interesantno da je serija snimljena u single-camera konceptu iako je u suštini kamerna i da dobro izgleda, a među rediteljima su i imena poput Mimi Leder, stare Wellsove saradnice, ali i britanski horor rutiner mađarskog porekla Peter Sasdy.

Sve je dakle dobro ali serija koju je kreirao Fred Barron nije zaživela. Logično se postavlja pitanje - kako to?

Odgovor je verovatno u tome da je JUST IN TIME imala problem toga što se ni po čemu nije izdvajala a ovi fundamentalni kvaliteti koje sam naveo prosto nisu bili dovoljni da je očuvaju.

12 REČI S03

Treća sezona serije 12 REČI Jelene Stolice najavljena je kao završno poglavlje ove priče. I ako je tako, imamo jednu zaokruženu celinu koja je po više osnova odigrala bitnu ulogu u periodu velike ekspanzije televizjske proizvodnje kod nas, kada je Telekom podstakao hiperprodukciju i kada se snimalo više nego što se gledalo.

Najiskrenije mislim da su AI preporuke, pa i one koje su bile pre njih korišćene kod najbogatijih strimera sposobnije od mene da preporuče gledaocima ono što će im prijati. Ipak, i dalje sam u poziciji da me ljudi često pitaju da im nešto preporučim da gledaju. Iako je serija 12 REČI uvek bila na vrhu preporuka, imam utisak da je njen kult ostao sužen čak i među ljudima sa kojima sam imao priliku da komuniciram.

Kada je krenula hiperprodukcija Telekoma, nametnulo se nekoliko serija koje su kroz svoj tematski okvir uspele da izgrade odan fandom, pre svih DRŽAVNI SLUŽBENIK zbog teme državne bezbednosti i aktuelnosti u odnosu na dešavanja na terenu, zatim CRNA SVADBA zbog svoje okultne senzacionalističke dimenzije, i nezavisno od onoga što su bili opšti rezultati gledanosti i obim eksploatacije stekle su jezgro fanova koji su im bili odani i tokom pauza između sezona itd.

12 REČI u pogledu fandoma nije dosegla tu vrstu vidljivosti, ali je među onima koji su je zavoleli svakako dosegla status ova dva primera.

U izvesnom smislu, 12 REČI je od starta bila meta-serija koja je uzela uspele i funkcionalne elemente najuspelijih serija i podigla na ih još viši nivo, spajajući ih veoma vešto i izvodeći ih sa dozom ukusa koji je za većinu drugih projekata kod nas bio ili u potpunosti nedostižan ili je bio tek povremeno dostižan.

Viktor Savić kao mladi advokat sa predistorijom gradskog mangupa, Tihomir Stanić kao dijabolični advokat povezan sa Dubokom državom, Denis Murić i Filip Đurić kao momci koji za podzemlje obavljaju hakerske poslove i rizniče njihove kripto-novčanike, Nikola Pejaković kao ratni komandant i narko baron, Vesna Trivalić kao svemoćna predstavnica državne bezbednosti i konačno Ivana Vuković, kao mlada i moralno ispravna tužiteljka koja dolazi iz sveta pravničke i dubokodržavne aristokratije, nisu ni u kom pogledu neka usko gledano inovativna podela ili prvi put viđeni likovi. Štaviše, neki od njih poput Pejakovića, Stanića ili Murića su već igrali iste takve likove pre toga. Međutim, u seriji 12 REČI oni su uklopljeni u jednu celinu koja je izgledala kao svojevrsna reprezentacija najuspelijih likova iz najboljih serija koje su do tada postojale, i dati da ih izvede selekcija najboljih ali i najedkvatnijih glumaca koji funkcionišu kao tim.

Vremenom su dodavani naši delegati iz Skandinavije, uporedo ili čak i malo njihove integracije u naše televizijske tokove, i to ne bilo ko već Mrado iz SNABBA CASHa, a otkivene su i neke nove face koje imaju veliku perspektivu poput Petra Novakovića ili Dejana Radojičića, a Branki Pujić i Slobodanu Ninkoviću data je nova dimenzija koju uprkos brojnim ulogama nisu imali.

Taj meta nivo serije je veoma bitan jer ovo, dakle, nije serija koja je došla da nas uči u praznini kako se pravi nešto dobro, već kako se u okvirima onoga što je već postojeći narativno-izvođački imaginarijum srpske televizije može napraviti nešto sveže a opet pouzdano i oslonjeno na formule u koje se veruje.

Otud, 12 REČI nije samo primer kako se pravi dobra televizija već kako se postojeća televizija mogla napraviti u nešto dobro, i bolje od onoga što jeste.

U tom nekom referentnom okviru koji čine UBICE MOG OCA, DRŽAVNI SLUŽBENIK, GRUPA, Pejakovićeve serije iz Republike Srpske i rediteljski radovi nove generacije filmskih autora, 12 REČI u trećoj sezoni dodaje i CRNU SVADBU, doduše ne zbog odlaska u okultno i fantastiku, ali zbog uvođenja motiva tajnog društva, u suštini masonske lože, u zaplet.

To neraskidanje sa onim što već postoji u našoj televiziji već produbljivanje toga i pronalaženje načina da se to uradi veštije i uspešnije, meni kao profesionalcu naročito znači i čini ovu seriju veoma korisnom za našu scenu, gde dakle nije raskid jedini put već je i remont sasvim u redu.

Strukturalno, 12 REČI se fokusira na karaktere i uprkos tome što ima vrlo razvijen zaplet kako njen žanrovski duh i nalaže, prevashodno ga izlaže kroz situacije koje se tiču karaktera, povremeno ostavljajući bitne ali ipak podrazumevane stvari u elipsi. To dovodi do izvesne mannovske kriptičnosti, i zahteva pažljivije gledanje, čime se ona ipak odvaja od tipičnog žanrovskog sadržaja koji se pušta na nacionalnim frekvencijama gde je gledaocu posle gledanja petnaestak sekundi sadržaja otprilike jasno ko je ko i šta se gleda.

Činjenica da serija zahteva malo viši angažman gledaoca kako bi ispratio dešavanja, naročito u prvoj sezoni, uvodi 12 REČI u paradigmu Peak TVa i približava je jednom veoma pozitivnom primeru, a to je serija PET Balše Đoga, koja je ipak išla drugim putem i mnogo više išla na raskid sa dosadašnjim praksama. To ne znači da se 12 REČI delom nije oslonila i na nju.

Tri sezone su povezane u celinu kroz likove koji egzistiraju u jednom svetu uber-kriminaliteta u kome sve što se dešava jeste kontinuitet jedne društvene transformacije koja je krenula u tranziciji i tu svi slučajevi zajedno čine jedan veliki uber-slučaj. Međutim, svaka sezona ima fokus na jedan zločinački poduhvat, i on se umereno preliva nadalje u sledeće sezone, pre svega kroz likove i traume stečene u okviru tog dešavanja, ali i kroz neke konkretne repove.

Elementi meta-serijalnosti su prisutni u sve tri sezone, i smatram da serija može da se gleda i u klasičnom nedeljnom ritmu, ali i da se bindžuje. Formalno gledano, rekao bih da je treća sezona formalno pretegla u smeru nečega što je više za bindž nego za nedeljni ritam,

Oblici kriminaliteta kojima se serija bavi su u rasponu od klasičnih do nekih atipičnijih i aktuelnijih, kao što su kripto-valute, trgovina unapređenim sojevima marihuane, i u tom pogledu imamo raspon od nekih nice and classic postavki s privatizacijama, eksproprijacijama i narkotivima i neke moderne koje imaju veze sa IT sektorom. Međutim, karakteri kao ključ izraza cele serije čine da i ono što je novo i neobično čak i za ljubitelje i poznavaoce bude prijemčivo.

Kad sam govorio o ukusu, njegov veoma bitan deo je produkcioni dizajn. Ovo je serija u kojoj scenografije Lane Škundrić zaista ima posebnu ulogu. Sve je dizajnirano, i nema izbora lokacije po sistemu kako-padne. Objekti su svi od reda filmični, atmosferični, serija izgleda vrhunski i izgled joj je od prvog do poslednjeg frejma kontrolisan, što je na našoj televiziji redak slučaj.

Svemu su naravno doprinela i dvojica direktora fotografije koji su ispratili ove tri sezone. Ne treba zanemariti ni sektor zadužen za muziku, kako dvojicu kompozitora za sugestivan elektronski skor kao i ekipu koja je od druge sezone radila vrlo zanimljiva prearanžiranja poznatih pesama bratstva i jedinstva, tzv. overhaule poznatih numera čime je 12 REČI anticipirala ono što je sada postalo vidljivo kao tehnika u seriji TVRĐAVA gde su ta rešenja stavljena u prvi plan.

12 REČI je ne samo retka idejno i izvedbeno uspela serija nego i serija čije ćemo likove pamtiti - sigurno da Vojvoda Čečerina, Gordana, Kum Igor i Leon ostaju neko ko će se pridružiti panteonu upečatljivih srpskih televizijskih likova.

Zavidim onima koji nisu gledali ovu seriju, jer ni ne slute koliko uživanje ih tek čeka.

WEDDING SEASON

WEDDING SEASON je akciona komedija koju je kreirao Oliver Lyttelton i spada u red tih hibrida koji Briancima baš ne idu sjajno od ruke.

Ako imamo u vidu da su neki pokušaji poput WRONG MANS takođe bili dosta iffy, iako u tradicionalnijim produkcijama, ova prva britanska Disney + produkcija još nije imala ni to tradicionalnije britansko producentsko-urednično zaleđe, što ne utiče samo estetski već i reputaciono.

U suštini, serija je dinamična, ima solidan zaplet, međutim, američki import Rosa Salazar je prosto za klasu jača u pogledu harizme od svojih direktnih britanskih partnera. Glavni muški lik ne uspeva da je energetski isprati i to dosta utiče na bazičnu NOTTING HILL dimenziju hemije.

Kada se na to doda nešto što generalno može da "usporava" ovakve serije, a to je ogromno oslanjanje na felšbekove gde se uporedo sa poterom razjašnjavaju okolnosti koje su u prošlosti dovele do nevolja, može se reći da je WEDDING SEASON bila dosta rizično koncipirana.

Međutim, ta struktura sa flešbekovima je profunkcionisala i na kraju se ispostavila kao nešto što ne zaustavlja osnovnu lavinu događanja. Međutim, sa mlakom britanskom podelom, čini se da je i taj aspekt izvedbe ostao slabiji nego što je mogao da bude.

WEDDING SEASON nije na nivou priče nešto čemu se treba previše vraćati, ali ako bismo uzeli dva osnovna razloga zašto ova serija nije uspela, to je činjenica da je Rosa Salazar zapravo jedina dovoljno bila dorasla zadatku, i što je inscenacija mogla biti za nijansu energičnija, iako je i ovako solidna.

Neočekivano, ova serija je pala na glumcima, i zato možda i trapavija BOUNTY HUNTERS na neki način funkcioniše bolje.

THE HUNTING WIVES S01

Rebecca Perry Cutter je serijom Hightown ozbiljno zadužila sve ljubitelje i poznavaoce televizijskog krimića.

I posle tri sezone, ta serija je ipak ostala nešto što nije dostiglo opštu prepoznatljivost ali poslužila je kao rasadnik talenata, pa je recimo Jordan Harper iz Rebeccine ekipe posle tri uspešna romana uspeo da dođe i do bioskopske ekranizacije SHE RIDES SHOTGUN.

Rebecca je s druge strane dobila angažman na ekranizaciji trashy literarnog krimića May Cobb za Lionsgate TV i to je igrom slučaja usled nekih poslovnih pomeranja došlo na američki Netflix i postiglo neverovatan uspeh.

Danas je serija THE HUNTING WIVES prisutna širom sveta na Netflixu i ovaj streamer je naručio i drugu sezonu iako je ovo ekranizacija romana koji ima zaokruženu priču.

Rebecca Perry Cutter je napravila velike promene u odnosu na roman, i time je sve dobilo još mračniju dimenziju, likovi su dobili još jedan sloj ali je i ideja nove sezone postala održiva. Slično je postavljala i seriju HIGHTOWN gde su sezone bile zaključivane ali uz perspektivu da se ti likovi iznova aktiviraju i sukobe.

U tom pogledu, Rebecca Perry Cutter zaista stoji kao jedna od veštijih kreatorki i showrunnerki koji uspeva da postavlja održive serije mimo velikih mreža i franšiza a da se publika ne oseća uskraćeno i iznevereno zbog cliffhangera.

Ono što je međutim najsubverzivnije u ovoj seriji jeste to što Rebecca Perry Cutter uzima jedan trashy roman o grupi teksaških supruga moćnika koje iza fasade mačo života svojih alfa muževa vode mali kružok raspusnih i dekadentnih domaćica koje su po mnogo čemu uvrnutije od svojih supruga kojima je u teksaškom domaćinstvu dozvoljena transgresija a njima ne bi trebalo da bude. I umesto da ga ekranizuje kao još jednu varijaciju sa kriminalističkim zapletom, u odnosu na recimo Desperate Housewives, ona pravi "masnu" i "kaloričnu" kriminalističku satiru provincijskog života koje se ne bi postideo Michael Ritchie.

Ovo nije PRIME CUT, ali jeste zapravo jedna vrlo tipična ritchiejevska priča o kompeticiji u malom američkom mestu, o tome kako se susreću javni i moralni moral, i kako se odvija rat kultura u kom su muškarci suviše poročni da bi imali uzorne žene, i kako sad u tom miksu, seks sve više liči na porniće, a rezonovanje sve više podseća na nešto što bi radili junaci HBO serija.

Međutim, ovo nije HBO serija. Naprotiv, vrlo je direktna, vrlo je jednostavna, propulzivna i dinamična, ali je u toj naizgled pulpy izvedbi u stvari mnogo zrelija.

Rebecca Perry Cutter je pre neku noć imala svoju epizodu u BOSTON BLUE i kad se pogleda način na koji je ubacila jedan slučaj kao prepisan iz HIGHTOWNa u tu seriju široke potrošnje, bilo je jasno da je tu izgubila dvoboj sa formom koja je prosto sa prejakim kalupima koje ni neko jači ne bi mogao da razvali. Međutim, u THE HUNTING WIVES, napravila je seriju koja uzima kalup nekog derivata LITTLE BIG LIES i u više trashy obradi, dala mu i energiju i život i dozu satire kroz tu teksašku autokarikaturalnost.

Ako je HIGHTOWN po onome što je projektovana ciljna grupa - uprkos dominaciji ženskih likova ipak na kraju bio "muška" serija. sa "ženskim" senzbilitetom, ovo je apsolutno "ženska" serija koja će biti superzanimljiva onima koji vole "muške" serije.

Dok je u HIGHTOWNu, Rebecca Perry Cutter nastupila kao žena u cipelama tvrdokuvanog pripovedača sa Istočne obale, ispadajući na tom putu tvrđa od Denisa Lehanea, ovde je uzela masku teksaške alapače i u taj diskurs ubacila mnogo pametnih stvari.

Iskreno, kao fan HIGHTOWNa ali i nekih stvari na kojima je Rebecca Perry Cutter pekla zanat kod Bruna Hellera, plašio sam se kad sam video da ekranizuje May Cobb jer nisam želeo da uđe u neki harlancobenovski trash. To ne da se nije desilo, već je srećom bilo sve suprotno.

C.A.U.G.H.T.

Imao sam neka dobra iskustva sa australijskim serijama u poslednje vreme.

Nažalost, serija C.A.U.G.H.T. koju kao autor potpisuje Kick Gurry, uprkos tome što je za kameo uloge privukla Seana Penna i Susan Sarandon da igraju sami sebe, i neke dobre australijske face kao Alexandera Englanda ili Bryana Browna da igraju lokalce, ipak nema previše smisla.

Humor je usiljen i nije efektan. Serija je pokušala da bude vizuelno artikulisana ali zapravo nema rediteljka rešenje pa na kraju ispada krajnje artificijelno. 

Što se mene tiče, sve što je gađala, uspela je da promaši.

INVASION S02

Druga sezona serije INVASION nažalost, ide po istom slow burn principu kao i prva ali sa tom razlikom što u njoj ima znatno manje mistike, i što se više upliću ljudi sa vanzemaljcima, nekako vanzemaljci postaju sve manje interesantni i strašni.

U tom pogledu ova sezona se oslanja na glumce, na production value, i to nisu mali atributi, daleko od toga, ali u pogledu priče, kada je morala da pokaže deo karata, pokazala je da nije imala neke naročite adute.