YELLOWJACKETS S03

YELLOWJACKETS u trećoj sezoni, ima uslovno rečeno tri različite trećine, ili barem dve polovine, zavisi ko kako gleda.

Prva trećina je upadljivo slabija od prve dve sezone a istovremeno deluje i kao njihova relativno bezidejna rekapitulacija. Serija me je do te tačke žestoko bila vezala za sebe i prosto ne bih prestao da je gledam ali mogu da razumem ljude koji su baš tako reagovali i u toj fazi odustali. Pad serije je bio drastičan pre svega u odnosu na visok nivo koji je dotle uspostavila.

Drugu trećinu čini kosolidacija, hvatanje koraka sa nečim što bih nazvao elementarnim nivoom ali i dalje ispod onoga što su prve dve sezone.

Međutim, treća trećina je na njihovom nivou i apsolutno ne samo da je dostojna serije (taj nivo dostojnog postignut je u drugoj trećini, slabije ali dostojno) već je apsolutno na nivou onoga što je u njoj dotle izgrađeno. I poetički, i idejno, i emocionalno, i žanrovski, i rediteljski.

Naravno, iako smo krenuli klimavo a završili trijumfalno ne mogu reći da završnica retroaktivno opravdava slab početak. Početak jeste deo celine, ono što se dešava u njemu jeste na kraju krajeva deo onoga što je na kraju ispalo dobro. Međutim, to je moralo da se bolje izvede.

No, ko se nije pokolebao i ostao je do kraja, ima priliku da iz veoma aktivnog odnosa prema seriji uđe u završnu četvrtu sezonu.

QUILLER

Devet godina posle izvanrednog filma QUILLER MEMORANDUM Michaela Andersona u kom je Harold Pinter adaptirao roman Trevor Dudley Smitha, kasnije poznatog kao Elleston Trevor, BBC je snimio trinaest epizoda televizijske adaptacije.

Michael Jayston je igrao naslovnu ulogu, britanskog agenta koji radi za organizaciju poznatu samo pod nazivom The Bureau. Serija je bazirana na Trevorovom liku i jednu epizodu je bazirao na svom romanu, sve ostale epizode su pisane iznova samo za televiziju.

Serija je snimana klasičnom BBC tehnikom tog vremena, dakle traka 16mm za eksterijere i studijski video format za enterijere, a ovde je korišćeno i malo stock materijala da bi se dočarala dešavanja na inostranim lokacijama.

Pa ipak, serija ne izgleda nimalo skromno, i ima epizode koje se odvijaju na Kipru, u Africi, Latinskoj Americi a finale sezone i serije i u Nemačkoj, gde i Andersonov film, premda sa zapletom koji je bliži le Carreovom romanu A SMALL TOWN IN GERMANY.

U osnovi, ova serija je drugačija od tipičnih špijunaca svog vremena. Naime, ona je prilično seriozna u postupku, sa dijaloškim razmenama koji pretendujuna sofistikaciju i glavnim junakom koji ne izbegava fizičku konfrontaciju ali radije bi se verbalno obračunao. U tom pogledu, tempo je sporiji, rad na likovima je intenzivniji. Andersonov film je u izvesnoj meri ipak drugačiji jer je u njemu Pinter radio adaptaciju i samim tim ton i ritam dijaloga nose jednu dozu crnohumornog i košmarnog intenziteta. Iako je filmska adaptacija bila zbilja izuzetna, televizijska se ipak nije povela za njom, ali opet iako je na njoj delom radio Brian Clemens nije pošla ni putem AVENGERSa.

Ovo je suvlji, rekao bih realističniji pristup od onog koji je nosio film, ali su konspiracije po tonu slične onim iz filma.

U filmu su to bili nacistički konspiratori u savremenoj Nemačkoj, dok u seriji imamo negativce u rasponu od škotskih separatista koji spremaju terorističke napade, generala okupljenih u masonskoj loži koji spremaju puč protiv laburističke vlade, do pučeva unutar pučeva u Južnoj Americi, krađe taktičkog nuklearnog arsenala u britanskoj bazi na Kipru ili pokušaja da se u SR Nemačkoj instalira anti-NATO vlada.

Dakle, pretnje su blago povišene ali intrigantne međutim nikada ne zalaze u sfere Bond-negativaca.

Jayston je jako zanimljiv u glavnoj ulozi, veoma je hladan i nosi jedan vrlo diskretan šarm za koji se gledalac vezuje. Svakako nije tipičan heroj, niti je blizu one energije koju je imao George Segal kod Andersona što svemu dodaje na zanimljivoj sofistikaciji.

Lik Quillera je i kasnije bio razmatran za ekranizaciju, među interesentima je bio i John McTiernan ali se do sada ništa više nije desilo. Sam Trevor je bio relativno često ekranizovan kasnije u nekim drugim izdanjima a neka dela su mu snimljena po više puta.

Ova serija je oficijelno lost media ali se može relativno lako naći. Nikada nije reprizirana i nigde nije izdata, što je šteta. Reč je o solidnoj i zanimljivoj seriji. Ipak, mnogi potezi koje su povukli kreativci iza nje, jasno jesu išli u smeru nečega što ne može lako generisati veliku popularnost. No, kultni status svakako zaslužuje, naročito među ljubiteljima i poznavaocima špijunskog trilera.

PONIES S01

Pre osam godina sam narodu probio mozak slaveći film THE SPY WHO DUMPED ME, natprosečno inteligentnu i duhovitu akcionu komediju koju je režirala Susanna Fogel po scenariju koji je napisala sa Davidom Isersonom.

U međuvremenu pročitao sam briljantan Isersonov roman a Susanna više ne mora da se dokazuje posle izvanrednih filmova CAT PERSON i WINNER koji su privukli veliku pažnju.

Susanna Fogel i David Iserson su se na seriji PONIES zapravo našli na produžetku zadatka koji su započeli u filmu THE SPY WHO DUMPED ME. Na neki način, možemo reći da su Fogelica i Iserson ovde nastavili istu stvar jer smo tamo imali dve američke zajebantkinje koje se slučajno upletu u internacionalnu špijunsku zaveru, a ovde imamo to isto.

S tim što ovog puta njih dve nisu sasvim zalutale u zaveru, one su Persons of No Interest KGBu 1977. u Moskvi jer su supruge, ali njihovi muževi itekako jesu POI jer su agenti CIA. Kada njih dvojica nastradaju pod misterioznim okolnostima, njih dve shvataju da žele da saznaju šta je bilo s njima, ali i da ih život u Americi u kojoj su izgubile korene i perspektive više ne interesuje.

Šef moskovske stanice je u početku rezervisan prema tome da njih dve angažuje za svoje poslove, ali na kraju prepoznaje da njih dve zaista nisu osobe od kojih se očekuje da mogu da budu špijuni.

Za razliku od THE SPY WHO DUMPED ME, ovo je serija u kojoj je špijunska komedija, ipak sa mnogo većim i brutalnijim ulozima. Dakle, ovo nije skroz klasičan suspenser jer ima dozu humora u sebi, ali nije baš ni isključivo osmeh na licu.

Ovde imamo duhovitost ali imamo i vrlo jasnu represiju, junaci se nalaze u smrtnoj opasnosti, padaju glave, lete meci i sevaju oštrice, a pored toga imamo i dosta ozbiljno uzetu temu traumu njihovog udovištva.

Ovo nije Lynda La Plante, i njen WIDOWS, ali možemo deo DNK prepoznati i iz te knjige/ serije/ filma, dakle imamo žene koje odlučuju da odlazak svojih muževa psihološki savladaju kroz nastavljanje njihovog posla i njihove ostavštine.

Dakle, Fogel i Iserson ovde prave nešto ipak zahtevnije, složenije i višeslojnije od THE SPY WHO DUMPED ME, i zanimljivo je da im taj spoj funkcioniše. Imamo humor ali imamo i pravu emociju, i složena psihološka stanja i istinski suspense.

PONIES je meni lično bila možda i najočekivanija serija prošle godine ali eto stigla je tek ove. I smatram da nije razočarala, štaviše pružila je mnogo više nego što je THE SPY WHO DUMPED ME nagoveštavao i u tom pogledu, ovo je poetički veoma sveža stvar jer ovakvih serija nema puno.

U rediteljskom smislu, Susanna Fogel je maksimalno iskoristila mađarske lokacije i u Budimpešti je vrlo vešto rekonstruisala Moskvu iz 1977. godine. Pronašla je objekte kakvih nema beskrajno puno u kojima je zadržan kako element socrealizma tako još više element socijalističkog modernizma koji je bio prisutan u tom periodu.

U okolnostima novih hladnih a i nešto toplijih ratova, PONIES je nostalgična špijunska komedija koja nas vraća ne samo u vremena kanonskog Hladnog rata već nas vraća i u estetiku njegovog prikaza.

Naravno, PONIES ne može u klasičnom smislu biti send up tih starih hladnoratovskih mini serija i one nisu ovako izgledale zapravo jer nisu mogle biti snimane iza Gvozdene zavese, najbliže što su joj došle bio je recimo Zagreb ili Beč. Međutim, u slici, Susanna Fogel u saradnji sa ekipom u kojoj je bila i ruska snimateljka Ana Patarakina uspeva da evocira taj izgled starih serija.

Počev od stilizovanog logoa Peacocka koji tada nije postojao (iako NBC jeste), postoji tendencija da se ode u neki vizuelni throwback. Ne odlazi se toliko daleko kao što je radio Guy Ritchie u filmu THE MAN FROM UNCLE, ali odlazi se prilično.

Samim tim što je ovo moderna produkcija, i postoji mogućnost da se mnogo šta nadoknadi efektima, ovde Budimpešta više liči na Moskvu nego što je mogla u ranijim produkcijama, ali ponekad ekonomičnost prikazivanja nekih prostora zaista podseti na uslovljenosti starih serija i jasno je da je to taj nameran stilski zahvat rekonstrukcije i filmsko-televizijske estetike te epohe.

Serija je ekonomična u broju likova i to mi je ostavilo snažan utisak jer među njima pravi osećaj izolovanosti i usamljenosti koju imaju expati upućeni jedni na druge, u svetu u kom se baš ne snalaze. Uspešno i sugestivno je prikazan svet u kom je jedino sigurno mesto jedna izolovana prostorija u ambasadi a sve ostalo su mesta na kojima manje-više sve i svako mogu biti stavljeni u službu praćenja i posmatranja.

Naravno, sa Emiliom Clarke i Haley Lu Richardson u glavnim ulogama, na terenu su talentovane glumice koje su motivisane da se dokažu u nečem novom i postavka je u tom pogledu održiva i na duže staze, ako se može sačuvati od format od osam epizoda po sezoni.

PONIES ima kraj iz kog se naslužuje želja autora da se serija nastavi. Ništa nije sasvim gotovo, no gotovo je u dovoljnoj meri da i ako ne bude nove sezone, ova serija ostane kao jedan lep uzor i artefakt našeg vremena o sukobu koga više nema ali je i dalje živ.

THE WAYFINDERS S01

Glen Winter, čovek koji je kao snimatelj i reditelj bio odgovoran za izgled serije SMALLVILLE a samim tim i kao svojevrsni začetnik cele CW škole ekranizacije DC stripova i jedan od ljudi od kojih će Greg Berlanti preuzeti mnoga rešenja, režirao je i producirao seriju THE WAYFINDERS za Angel Guild.

Dakle, mormonska firma koja posle megahita SOUND OF FREEDOM vrlo suvereno gradi svoj crowd-funded bioskop i striming, angažovala je Glena Wintera da im izvede jednu teen fantasy seriju, što je u pogledu odabira profesionalca za zadatak nešto što bi uradila i neka velika mreža.

I tu THE WAYFINDERS izgleda odlično, serija je lepo dizajnirana, vešto izvedena, ima sjajnu glumačku podelu, snimana je u Juti i Irskoj, i iskorišćene su postojeće lokacije u spoju sa CGIjem koji nije savršen ali je za televizijske standarde i više nego solidan.

Ono što je neobično jeste da Angel Guild pravi sekularni teen fantasy. U ovoj priči koja govori o magijaškom ekscesu usled kog grupa savremenih tinejdžera završi u nekom medijevalnom fantasy svetu, a grupa junaka iz sveta mača i magije u sadašnjici, u suštini nema hriščanskih motiva. U redu, naravno, vrednosti koje se zastupaju, kao i inače u ovakvom sadržaju, nisu odmaknute od hrišćanskih, ali ovo sasvim sigurno nije faith-based sadržaj kakav bi se očekivao od Angel Guilda.

U tom smislu, ne znam da li će pretplatnici Angel Guilda dobiti ono što su želeli jer mislim da THE WAYFINDERS ne nudi nešto suštinski novo od onoga što ima na sekularnim mrežama, samo bez LGBT+ insistiranja. Ipak, indikativno je da i Daily Wire u isto vreme ima svoju fantasy seriju PENDRAGON: RISE OF MERLIN što znači da su se desne produkcije okrenule fantasyju kao žanru, verovatno da pokriju deo tržišta u kom je apsolutna hegemonija holivudskih studija.

Angel Guild je to uradio u CW maniru, dočim je Daily Wire ušao u tradicionalniji fantasy ali po seriji romana Stephena R. Lawheada koja se ipak smatra sadržajem namenjenim hrišćanskim čitaocima.

Ono gde Angel Guild ipak ne može da parira običnim mrežama i strimerima jeste broj epizoda. Sezona njihove serije ima tek šest epizoda što je duplo ili čak četvorostruko manje od standarda. I jedino u tome im ne parira adekvatno.

CROSSFIRE

John McNeil, specijalista za "kompjuterske trilere" iz osamdesetih je za BBC pisao seriju CROSSFIRE koju je režirao Ken Hannam, prekaljeni profesionalac kog pamtimo po nekim epizodama Holmesa sa Jeremy Brettom.

U seriji CROSSFIRE, glavni junak je kompjuterski stručnjak koji odlazi u Belfast da pomogne u lociranju jedne veoma militantne ćelije IRA.

I, nažalost, tu se priča pretvori u jedno zamršeno praćenje dve ili tri paralelne priče, stručnjaka, mlade Irkinje koju upozna i zaljubi se, samih terorista i njegovih nepoštenih kolega sa policije, da bi na kraju sve to postalo prilično konfuzno i svakako vrlo daleko od onog inicijalnog sinopsisa koji sam izneo, a opet ne i sasvim iza njega.

Hannamova realizacija dosta pati od neujednačene izvedbe u eksterijeru i enterijeru gde su razlike u primenjenim tehnnikama vidljive, kao i sa glumačkom podelom koja je korektna ali bez nekih rešenja kojima bi se nadomestili nedostaci scenarija.

DEAD RINGERS

Dugo sam podozrevao da se upustim u gledanje nove ekranizacije romana TWINS koji je prvobitno snimio David Cronenberg pod naslovom DEAD RINGERS.

Prosto tražio sam trenutak da smognem snage da se suočim sa nekim ko je toliko drzak za početak, a zatim najmanje hrabar da snimi šestodelnu seriju inspirisanu istim proznim ali pre svega filmskim tekstom.

Ono što sam dobio umnogome je prevazišlo čak i najoptimističnija očekivanja. Sean Durkin kao osnovni reditelj i Alice Birch kao kreatorka i osnovna spisateljica napravili su nešto što je mnogo više od pukog rimejka ili reimaginiranje Cronenbergovog klasika. Oni su zaista učinili ono čemu retko svedočimo, a to je korak napred u odnosu na ono gde je bio klasik na koji referišu.

Tu se pritom ne postavlja ono pitanje, da li je nešto bolje u tom koraku dalje jer je Cronenberg klasik i prosto to je pogrešan smer razmišljanja. Ali, kada bi se razmišljalo na taj način, svakako bi se moglo reći da je serija DEAD RINGERS motivski još bogatija, i na neki način još kronenbergovskija od njegovog filma.

A to je već gotovo neverovatan zaključak jer je DEAD RINGERS umnogome sublinacija svega onoga što Cronenberga čini onim što jeste.

Ne znam kako je on reagovao na ovu seriju, kao što ni ne mogu da procenim u kom je sad stanju, ali ako mu je pameti ostalo, uživao je i osetio da je imao rašta i raditi i kome ostaviti svoj minuli rad.

Rešenje po kom ukleti blizanci sada bliznakinje daje rezultat jer sada one svoja tela koriste za eksperimente i oni sada za njih imaju mnogo jači egzistencijalistički smisao.

Ginekološki i body horror su tu, ali tu je i ono što je Cronenberg uvek voleo a to su intelektualna nadmetanja, govorna radnja na ivici perverzije, svet visoke estetizacije, klasa novih plemenitih dokoličara kojima su vlastitia tela poslednji horizont transformacije.

U tom pogledu, ovde Cronenberg dolazi najbliže Ballardu u pogledu postavke likove i njihovog rezonovanja. Karakteri su neverovatno kanonski kronenbergovski a to znači balardovski. On nije dočekao ovo, ali verujem da bi i on uživao.

Rediteljska izvedba i postupak su briljantni, u redu, ali Alice Birch i njene saradnice su zaista napisale nesvakidašnje snažan scenario koji je naravno u funkciji celine ali, moram priznati, voleo bih da ga sagledavam i odvojeno kao artefakt kao "tekst za čitanje" a ne samo kao repromaterijal za dalju obradu.

Isto važi i za glumu, Rachel Weisz ovde igra ulogu karijere kao i Jennifer Ehle, međutim, glumce je besmisleno izdavajati jer s jedne strano je jasno koliko sve ovo zavisi od Rachel, i da sve ovo ne bi ni došlo do ovog nivoa da nije njene pune predanosti.

DEAD RINGERS je serija kojoj ću se često vraćati i iz nje učiti jer ovde ima toliko briljantnih rešenja unutar izvrsne celine da je to prosto za izučavanje.

YELLOWJACKETS S02

YELLOWJACKETS u drugoj sezoni uspeva da očuva fundamentalni kvalitet prve sezone, a to je da uprkos tome što pojačava senzacionalizam za jedan stepen u odnosu na prvu, i dalje nema foliranja. Tu su tajne ali tu su i otkriča, vrlo često bolna i krvava.

U seriji sa ovakvom premisom, jumping the shark se na neki način odvija od prvog trenutka ali moram reći da je ovde ta ekstremnost premise urađena sa jako puno stila i dostojanstva, i u drugoj sezoni, ni u jednom momentu ovo ne postaje serija namenjena samo fanovima prve sezone.

Mogu sebe da zamislim i da ovo gledam kao prvu sezonu i ostajem nadalje sa njom.

Određeni likovi i zapleti su mi bili manje draži, ali bitno je da su to sve sporedni elementi, i drago mi je što su se na kraju nekako i zajedno grupisali, kao da ih je taj faktor sporednog privukao i prilepio jedne za druge.

U vizuelnom pogledu, druga sezona je podjednako nadahnuta i snažna kao i prva, kao što je i zainteresovanost glumačke ekipe nepotrošena iako tu ima imena koja dobijaju ponude za druge stvari i prolaze kroz razne transformacije karijere.

Oročena na četiri sezone, YELLOWJACKETS je već sada serija uz koju ću ostati do kraja.