ШЕКЕР S01

ШЕКЕР je serija od dve sezone koja je posle uspeha na malom ekranu ispraćena i bioskopskim filmom.

Obe sezone režirao je Aitore Žoldiskali, kazahstanski reditelj muzčikih video klipova i reklama i u prvoj sezoni od osam epizoda trajanja od dvadesetak minuta nudi vrhunski dizajniranu i estetizovanu priču o klincu koji postaje kurir za ozbiljno organizovanog dilera i postepeno ih adrenalinskog hobija tone u mrak gde ga čekaju nasilje, ucene i ubistvo.

Serija je dinamična u svakom pogledu i nudi jedan zanimljiv uvid u to kako manje-više poznati sudbinski tokovi mogu da se odigraju u jednom nama neobičnom a opet vrlo bliskom društvu kakvo je kazahstansko u kom se spajaju ruski i dalekoistočni milje pa i modus operandi podzemlja.

TVRĐAVA

Ova situacija sa svakodnevnim objavljivanjem ponekog teksta o tome kako je serija TVRĐAVA koju trenutno emituje RTS nešto jako dobro, postaje pomalo perverzna, na neki način i crnohumorna kada se o svemu oglasio Dušan Spasojević, a da pre toga nije pozvan da nešto napiše Dušan Maričić Gumar, kao neko ipak najpozvaniji za ovu temu jer je iz Gračaca, i upućen je u tematiku.

Šta RTS pokušava da postigne ovim medijskim blickrigom, teško je objasniti, ali svakako nije reč o rutinskoj promotivnoj aktivnosti i sve ovo deluje mnogo više kao odbrana nego kao promocija.

TVRĐAVA je izuzetno ambiciozan projekat koji se bavi događajima koji su prethodili Oluji i isterivanju 200 000 Srba iz Krajine tokom hrvatske vojno-policijske akcije koja je na kraju završila i kao predmet više haških procesa ali nažalost bez adekvatnog ishoda jer su visoki naredbodavci pomrli a oficiri izvršioci su oslobođeni sticajem neobičnih pravnih okolnosti.

Na kraju je Oluja manje-više ostala nekažnjen skup raznih zločina nad civilnim stanovništvom i akcija čiji je cilj bio ne samo preuzimanje kontrole nad teritorijom već i isterivanje populacije sa tog terena.

Ovu temu je već eksploatisao film OLUJA ispraćen serijom, ali dometi tog "nacionalnog" projekta je bio takav da je iako iniciran u prostorijama SNS u Beogradu, izazvao najveću radost u prostorijama njihovih drugova iz evropske internacionale narodnih partija - HDZa u Zagrebu gde su mnogo pogrešili ako nisu uz fini ketering organizovali grupna gledanja serije u kojoj Srbi ispadaju smešni na svim nivoima, naročito u pokušajima da prikažu sami sebe kako pate.

Činjenica da je reditelj OLUJE netom otišao da asistira na filmu u produkciji tzv. Kosova, dovoljno govori o nacionalnoj odgovornosti ljudi koji su proizveli tu mamiparu.

U tom pogledu, TVRĐAVA je druga meč lopta. Svakako u produkcionom pogledu još ambicioznija, sa većim budžetom, i sa scenarijem koji je skloniji autorefleksiji i stavlja akcenat na zakulisne beogradske igre koje su dovele do kninskog i krajiškog stradanja.

U tom smislu, TVRĐAVA je bliža BRAĆI PO MATERI Jova Radulovića i Zdravka Šotre gde se polazi od pretpostavke da su teški zločini iz Drugog svetskog rata koje su ustaše počinile nad Srbima, ostali neadekvatno društveno tretirani u zajedničkoj državi što je proizvelo realne socjalne probleme kasnije iz kojih će proizaći i ratna eskalacija tih neslaganja. Koliko god Mirko Stojković, šouraner serije insistira na tome da serija nije "jugoslovenska", u tom aspektu gde se problem ipak otvara sa idejom da imamo "very fine people on both sides", i gde kad raspravimo taj problem možemo nastaviti da živimo zajedno ili barem jedni pored drugih.

Na primeru BRAĆE PO MATERI znamo da takvi pokušaji "pružanja ruke" nisu baš bili uvod u katarzu već u tragediju bez katarze, no svakako se TVRĐAVA u tom delu ne može otpisati kao nekakva naivna propaganda i ne budi radost i podsmeh u Hrvatskoj.

Međutim, kad se ispostavi da je otac Hrvatice u ovoj zabranjenoj romansi, zapravo oteto srpsko dete koje su odgajile ustaše i da smo na kraju krajeva svi zapravo Srbi, serija lagano i bez ikakvih šavova iskoračuje iz okvira BRAĆE PO MATERI u sfere NOŽA Vuka Draškovića, romana koji je u svoje vreme poslužio kao akcelerant pokazujući srpsku tajnu bolnu i neizrecivu.

U tom segmentu, iskazuje se i osnovna slabost ove serije.

Njen problem je u njenoj naivnosti. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo verovatno jedna od najskupljih serija u istoriji RTSa, njena estetika je nepogrešivo utemeljena u zakonitostima studentske vežbe.

Ovde studentski film ne uzimam kao neki a prirori degradirajući pojam. Studentski filmovi su nešto što može biti jako lepo, dobro, emotivno, i TVRĐAVA je upravo tim svojim segmentom i osvojila publiku. Ljudi su se vezali za lepe mlade ljude koji se vole, njihove džangrizave roditelje koji su spolja tvrdi Krajišnici ali iznutra med, simpatičnog ujaka koji ima slutnje nenamirene krvi koja dolazi po svoje, kaluđera koji priča kako ima dobrih ljudi koji rade dobro i loših ljudi koji rade loše i naravno čoveka koji krade šou, "zlog poručnika Veselina Dilparu", junaka u kome su se zagrlile sve kolumne Miloša Vasića i Dejana Anastasijevića.

Međutim, teško je jedanaest sati bazirati na emociji studentske vežbe i kada se posle dva sata iscrpila ta emocija, neeksplodirala tromblonska mina sa Plitvica postala je simbol ove serije.

Od momenta kada tromblon nije eksplodirao na Plitvicama, mi ulazimo u jedno vrćenje u krug gde je evidentno zafalio pogon koji mogu dati samo iskusni profesionalci koji su kadri da obrade ovako kompleksnu temu, ali i koji znaju kako da se snimi jedanaest sati nečega što može da se gleda.

Nažalost, to je izostalo tako da se sve vrlo brzo pretvorilo u SINĐELIĆE U RATU gde junaci u četiri i po ambijenta mlate praznu slamu, mahom pokušavajući da utvrde zašto je Momčilo neraspoložen, kad će Luka doći kući i da se ne vraća ako se ne vrati kad je rekao a kad se vrati da se obavezno izuje, junakinja razmatra razne opcije odlaska nekuda itd.

Kad junakinja konačno dođe do porođaja, za koji smo svi nekako iskreno tipovali da će se desiti u koloni, ali autori su nas iznenadili, možda i razočarali, teško je oteti se utisku kao da je bila trudna ne devet meseci nego tri godine.

Postoji jedan veliki deo publike koji garantovano uopšte i ne zna da se serija dešava sad već u 1995. godini i nije shvatio da se desio vremenski skok, i oni još uvek čekaju da rat uopšte počne.

Za to vreme dobijamo neke obavezne figure studentskog filma - smrt devojke potpuno nevažne za zaplet od droge, detaljno izloženo konzumiranje heroina realno nevažnih likova za koje već znamo da su narkomani, prizore Beograda devedesetih prepunog zlih dizelaša i devojaka lakog morala, tipski lik sponzoruše kojoj Dilpara obezbeđuje da snimi turbo folk ploču (bez ikakvog bavljenja veoma zanimljivom temom estradne eksploatacije rata), zaplet sa nekim stranim špijunima koji je bliži Bebeviziji s lošim akcentima i skubidouvskim razrešenjima, i uopšte gomilu nekih nevažnih stvari dok publici nisu baš jasne neke osnovne stvari.

Ako izuzmemo ovaj strateški baraž tekstova kojima RTS najviše laže sebe da je ovo nešto dobro, primedbe na seriju su se takođe bavile nekim potpuno sporednim pitanjima, što je inače tipično za tretman svega kod nas. Umesto da se priđe osnovnom problemu, svi se bave sporednim stvarima, a osnovni problem je kako RTS ne može da ozbiljno, zrelo i profesionalno napravi seriju koja u svom celom trajanju deluje smisleno.

To da li je zaista ubijen kolebljivi general u Krajini, i kad je izašla koja pesma, ostaje nevažno pred tim osnovnim pitanjem - kako posle inicijalnog pozitivnog šoka u prva dva sata ove serije, RTS nije shvatio da preostalih devet naprosto nisu na tom nivou. I kako taj problem nije uspeo da reši, počev od scenarija pa nadalje.

U tom smislu, kad se jave ljudi s primedbom kako to nije adekvatno prikazan pravni problem brisanja Srba kao konstitutivnog naroda u Hrvatskoj usled čega je krenula nasilna eskalacija i to navedu kao problem serije, treba im pokazati scenu u kojoj junak pođe negde i onda pošto scenaristima treba da tamo ne stigne, uhapsi ga saobraćajna policija. Rečju, nije baš realno očekivati od ljudi kojima je pas pojeo domaći da naprave seriju koja će u potpunosti prikazati jedan sveobuhvatan problem, pa čak i neku jednostavniju životnu situaciju.

Možda ta studentska naivnost TVRĐAVE jeste bila ključ da se snimi nešto sveže, ali čak i da bi studentska naivnost potrajala jedanaest epizoda, potrebni su iskusni profesionalci.

Uostalom u samoj Krajini smo videli da je Kapetan Dragan bio upravo takvo sveže lice oružanog sukoba baziranog na dobroj volji, narodnom mitu i nepostojanju interneta na osnovu čega je on zaista jako dugo bio misteriozni heroj bez prošlosti, ali da je stvar ozbiljno krenula tek kad je pukovnik Ratko Mladić izašao na teren da vidi gde je zapelo.

Serija je u tom pogledu slična ratu. Lako se započinje ali se teško vodi i još teže uspešno privodi kraju. 

Na RTSu profesionalaca koji mogu da iznesu takvu borbu nažalost nema. I to nijedan naručeni ili spontani tekst kojim nas zasipaju ne može da prikrije.

ОКТАГОН

ОКТАГОН je serija koju je rediteljski i konceptualno sproveo u delo uspešni kazahstanski reditelj spotova a potom i filmmejker Aitore Žoldaskali. U produkciji veoma aktivne braće Akbarov, on je u deset polučasovnih epizoda, veoma snažno i sugestivno, u stilu povišenog realizma, i sa visokom estetizacijom ispričao priču o usponu, padu i ponovnom usponu mladog kazahstanskog rvača koji posle razočaranja u amaterskom sportu ulazi u svet MMA.

Priča je klasična u postavci ali je sveže izvedena u egzekuciji i kroz puno ubeđenje reditelja i glumaca dobija na svežini. Ovo je MMA ali naravno strukturalno je to bokserski film, podžanr koji sam po sebi ne da trpi formule već ih prosto priziva i ponekad je baš i bolji zahvaljujući njihovoj primeni.

THE LAST FRONTIER S01

Jon Bokenkamp je veoma uspešan televizijski poslenik ali pre svega na network nivou. Richard D'Ovidio je njegov saradnik. Njihov dolazak na Apple me je malo iznenadio, ali oni sami za sebe iznenađenje nisu dozvolili.

THE LAST FRONTIER je raskošno snimljena ali suštinski network serija, sa Samom Hargraveom zaduženim za režiranje pilota i orkestriranje akcije, i sa duplo manje epizoda od nečega što bi im poručio recimo Fox.

Međutim, i u formatu od deset epizoda ovo je rutinsko akciono-policijsko-špijunsko vrtenje u krug, koje nije loše ali nije baš nešto ni naročito sjajno.

Jason Clarke igra šerifa sa Aljaske u čiju nadležnost bukvalno padne avion pun robijaša i oni se razmile po njegovoj teritoriji. Među njima je i opasni špijun kog igra Dominic Cooper i sposobna agentica koja ga goni, igra je Haley Bennett.

Međutim, Jon je tu da napravi kombinaciju jednog osnovnog arca ali da ovde bude malo i case of the week dramaturgije pa onda malo imamo epizode gde se samo rešava glavna misterija, a imamo i epizode gde se rešava slučaj pojedinog odbeglog zatvorenika.

Sve to je zanimljivo ali malo stvara disbalans jer umanjuje značaj ključnog narativa.

Serija je išla u nedeljnom ritmu tako da kome je stalo da se odmori o Peakovanja, od metanaracije, od epizoda u kojima ne dobiješ ništa, ovo je serija za njih jer barem ima tu network strukturu da su cliffhangeri jaki ali se sve nekako u svakoj epizodi i zaokruži.

Očigledno je da sad kad svi hoće malo da ubace neke taylorsheridanštine, povratkom tim starim konceptima i na nivou ideje i na nivou izvedbe, i Apple je odlučio da se zapljune. Ipak, bilo je classier eksperata za to od Bokenkampa, što se mene tiče.

Glumci su dobri, lokacije su vibrantne, egzekucija je okej, Hargrave je poslao svoje čauše da se biju i padaju pa je to malo bolje nego inače. Međutim, osnovna priča nije baš spektakularno zanimljiva, moramo biti pošteni.

Ovo jeste na neki način landgrab. Ali ovo je isto tako serija kojoj se svako sa jačim karakterom može odupreti. 

WOLCOTT

Jedno od rutinskih pitanja na kvizovima o krimićima jeste ono o prvom detektivu druge boje kože koji je bio glavni junak britanske televizijske serije.

Ipak, izgleda da je BBC nametnuo netačan odgovor i da je zapravo WOLCOTT onaj koga smo tražili.

Na Srpsku novu godinu 1981. izašla je prva epizoda ove četvorodelne mini-serije i iz večeri u veče je dominirala britanskim televizijskim prijemicima. Priča o detektivu jamajkanskog porekla koji se upliće u kriminalnu zaveru u Istočnom Londonu naišla je na osude sa svih strana. Konzervativnoj publici je smetalo nasilje, etničkim manjinama je smetalo što su prikazani kao žrtve i kriminalci, i reklo bi se da je reakcija javnosti sprečila ideju da se ovaj lik pojavi u seriji koja će duže trajati, a što je verovatno bila zamisao.

Međutim, WOLCOTT je sačuvan, čak i izdat na kućnim formatima i reč je o jednoj izvanrednoj seriji. Glavna zvezda serije po mom mišljenju je reditelj Colin Bucksey.

Bucksey je čovek izuzetne karijere ali isto tako i jedan od onih britanskih profesionalaca koje uzimamo zdravo za gotovo. Gotovo isključivo posvećen televiziji, Bucksey ni kad je imao hit film na VHSu kod nas (DEALERS) nije bio poznat po imenu.

No, kad reditelja sa britanske televizije u Americi pod svoje uzme Michael Mann i kad on nastavi da radi sve do danas, i potpiše se na mnogim bitnim i visokoestetizovanim serijama, nema sumnje da je reč o znalcu.

WOLCOTT je u tom smislu, rediteljski magnum opus. Sigurnost, maštovitost kadriranja i inscenacije, atmosfera i dinamika, sve je na nivou koji je svojstven navećim majstorima te epohe kao što su Martin Campbell i Ian Toynton. Lokacije tog urbanog pakla, neke autentične a neke izabrane da liče iskorišćene su kao zaseban lik u seriji, a doza nesputane rediteljske energije i atmosfere lica mesta suptilno je obojena narativnim žargonom preuzetim iz američkog filma, koji samo doprinosi da se digne britanski postupak na još viši nivo.

ATV je voleo da internacionalizuje svoje ambicioznije produkcije uvodeći američke glumce i ovde je Christine Lahti dobila uverljivo postavljenu ulogu američke expat novinarke naseljene u Londonu koja pokušava da se upetlja sa Wolcottom u svakom pogledu.

George Harris igra naslovnog junaka, sa atipičnim vajbom za crnu zvezdu tog vremena, donoseći nešto britansko u nišu kojom tada još uvek dominiraju američki glumci. Ako imamo u vidu da je George Harris dobio priliku da igra prvog naslovnog detektiva koji je nosilac serije, jasno je da smo tek tada počeli da se navikavamo na ideju britanskog crnog leading mana.

Ostatak podele je izvanredan, i predstavlja izvanrednu podršku glavnim likovima.

Scenaristi ove serije su optuživani za "američki pristup", ali ako se pod njim podrazumeva želja da se kriminalistički zaplet obogati malo radoznalijom katalogizacijom postojećih društvenih konflikata i da priča izvan policijskog okvira smesti u socijalne okvire, onda on ovde svakako nije smetao.

Naročito jer Colin Bucksey nije dozvolio da išta od ovoga u bilo kom trenutku postane neka didaktička,naivna i opterećujuća froma školskog programa prerušena u krimić.

No, WOLCOTT je punokrvni krimić koji u svakom pogledu, ali pre svega rediteljski, zaslužuje da i danas živi. Isprva je procenjen kao potrošna roba široke potrošenje, ali čini mi se da to nije bio

JUST IN TIME

JUST IN TIME je sitkom iz 1988. godine koji je živeo samo šest epizoda. Mene je privuklo da ga potražim i pogledam to što je na njemu dve epizode pisao John Wells a radio je i kao story editor.

Tim Matheson i Patricia Kalember igraju urednika i prvu novinarku kalifornijskog nedeljnika koji su u jednoj tipičnoj will they or won't they situaciji, a usput se dešavaju i slučajevi o kojima pišu, razne pretnje po njihovu kuću i sl.

Matheson i Kalember su izvanredni u glavnim ulogama. Zapleti u ovih šest epizoda koje su emitovane (i pet koje su dostupne) su vrlo zanimljivi i efektni. Naročito je interesantno da je serija snimljena u single-camera konceptu iako je u suštini kamerna i da dobro izgleda, a među rediteljima su i imena poput Mimi Leder, stare Wellsove saradnice, ali i britanski horor rutiner mađarskog porekla Peter Sasdy.

Sve je dakle dobro ali serija koju je kreirao Fred Barron nije zaživela. Logično se postavlja pitanje - kako to?

Odgovor je verovatno u tome da je JUST IN TIME imala problem toga što se ni po čemu nije izdvajala a ovi fundamentalni kvaliteti koje sam naveo prosto nisu bili dovoljni da je očuvaju.

12 REČI S03

Treća sezona serije 12 REČI Jelene Stolice najavljena je kao završno poglavlje ove priče. I ako je tako, imamo jednu zaokruženu celinu koja je po više osnova odigrala bitnu ulogu u periodu velike ekspanzije televizjske proizvodnje kod nas, kada je Telekom podstakao hiperprodukciju i kada se snimalo više nego što se gledalo.

Najiskrenije mislim da su AI preporuke, pa i one koje su bile pre njih korišćene kod najbogatijih strimera sposobnije od mene da preporuče gledaocima ono što će im prijati. Ipak, i dalje sam u poziciji da me ljudi često pitaju da im nešto preporučim da gledaju. Iako je serija 12 REČI uvek bila na vrhu preporuka, imam utisak da je njen kult ostao sužen čak i među ljudima sa kojima sam imao priliku da komuniciram.

Kada je krenula hiperprodukcija Telekoma, nametnulo se nekoliko serija koje su kroz svoj tematski okvir uspele da izgrade odan fandom, pre svih DRŽAVNI SLUŽBENIK zbog teme državne bezbednosti i aktuelnosti u odnosu na dešavanja na terenu, zatim CRNA SVADBA zbog svoje okultne senzacionalističke dimenzije, i nezavisno od onoga što su bili opšti rezultati gledanosti i obim eksploatacije stekle su jezgro fanova koji su im bili odani i tokom pauza između sezona itd.

12 REČI u pogledu fandoma nije dosegla tu vrstu vidljivosti, ali je među onima koji su je zavoleli svakako dosegla status ova dva primera.

U izvesnom smislu, 12 REČI je od starta bila meta-serija koja je uzela uspele i funkcionalne elemente najuspelijih serija i podigla na ih još viši nivo, spajajući ih veoma vešto i izvodeći ih sa dozom ukusa koji je za većinu drugih projekata kod nas bio ili u potpunosti nedostižan ili je bio tek povremeno dostižan.

Viktor Savić kao mladi advokat sa predistorijom gradskog mangupa, Tihomir Stanić kao dijabolični advokat povezan sa Dubokom državom, Denis Murić i Filip Đurić kao momci koji za podzemlje obavljaju hakerske poslove i rizniče njihove kripto-novčanike, Nikola Pejaković kao ratni komandant i narko baron, Vesna Trivalić kao svemoćna predstavnica državne bezbednosti i konačno Ivana Vuković, kao mlada i moralno ispravna tužiteljka koja dolazi iz sveta pravničke i dubokodržavne aristokratije, nisu ni u kom pogledu neka usko gledano inovativna podela ili prvi put viđeni likovi. Štaviše, neki od njih poput Pejakovića, Stanića ili Murića su već igrali iste takve likove pre toga. Međutim, u seriji 12 REČI oni su uklopljeni u jednu celinu koja je izgledala kao svojevrsna reprezentacija najuspelijih likova iz najboljih serija koje su do tada postojale, i dati da ih izvede selekcija najboljih ali i najedkvatnijih glumaca koji funkcionišu kao tim.

Vremenom su dodavani naši delegati iz Skandinavije, uporedo ili čak i malo njihove integracije u naše televizijske tokove, i to ne bilo ko već Mrado iz SNABBA CASHa, a otkivene su i neke nove face koje imaju veliku perspektivu poput Petra Novakovića ili Dejana Radojičića, a Branki Pujić i Slobodanu Ninkoviću data je nova dimenzija koju uprkos brojnim ulogama nisu imali.

Taj meta nivo serije je veoma bitan jer ovo, dakle, nije serija koja je došla da nas uči u praznini kako se pravi nešto dobro, već kako se u okvirima onoga što je već postojeći narativno-izvođački imaginarijum srpske televizije može napraviti nešto sveže a opet pouzdano i oslonjeno na formule u koje se veruje.

Otud, 12 REČI nije samo primer kako se pravi dobra televizija već kako se postojeća televizija mogla napraviti u nešto dobro, i bolje od onoga što jeste.

U tom nekom referentnom okviru koji čine UBICE MOG OCA, DRŽAVNI SLUŽBENIK, GRUPA, Pejakovićeve serije iz Republike Srpske i rediteljski radovi nove generacije filmskih autora, 12 REČI u trećoj sezoni dodaje i CRNU SVADBU, doduše ne zbog odlaska u okultno i fantastiku, ali zbog uvođenja motiva tajnog društva, u suštini masonske lože, u zaplet.

To neraskidanje sa onim što već postoji u našoj televiziji već produbljivanje toga i pronalaženje načina da se to uradi veštije i uspešnije, meni kao profesionalcu naročito znači i čini ovu seriju veoma korisnom za našu scenu, gde dakle nije raskid jedini put već je i remont sasvim u redu.

Strukturalno, 12 REČI se fokusira na karaktere i uprkos tome što ima vrlo razvijen zaplet kako njen žanrovski duh i nalaže, prevashodno ga izlaže kroz situacije koje se tiču karaktera, povremeno ostavljajući bitne ali ipak podrazumevane stvari u elipsi. To dovodi do izvesne mannovske kriptičnosti, i zahteva pažljivije gledanje, čime se ona ipak odvaja od tipičnog žanrovskog sadržaja koji se pušta na nacionalnim frekvencijama gde je gledaocu posle gledanja petnaestak sekundi sadržaja otprilike jasno ko je ko i šta se gleda.

Činjenica da serija zahteva malo viši angažman gledaoca kako bi ispratio dešavanja, naročito u prvoj sezoni, uvodi 12 REČI u paradigmu Peak TVa i približava je jednom veoma pozitivnom primeru, a to je serija PET Balše Đoga, koja je ipak išla drugim putem i mnogo više išla na raskid sa dosadašnjim praksama. To ne znači da se 12 REČI delom nije oslonila i na nju.

Tri sezone su povezane u celinu kroz likove koji egzistiraju u jednom svetu uber-kriminaliteta u kome sve što se dešava jeste kontinuitet jedne društvene transformacije koja je krenula u tranziciji i tu svi slučajevi zajedno čine jedan veliki uber-slučaj. Međutim, svaka sezona ima fokus na jedan zločinački poduhvat, i on se umereno preliva nadalje u sledeće sezone, pre svega kroz likove i traume stečene u okviru tog dešavanja, ali i kroz neke konkretne repove.

Elementi meta-serijalnosti su prisutni u sve tri sezone, i smatram da serija može da se gleda i u klasičnom nedeljnom ritmu, ali i da se bindžuje. Formalno gledano, rekao bih da je treća sezona formalno pretegla u smeru nečega što je više za bindž nego za nedeljni ritam,

Oblici kriminaliteta kojima se serija bavi su u rasponu od klasičnih do nekih atipičnijih i aktuelnijih, kao što su kripto-valute, trgovina unapređenim sojevima marihuane, i u tom pogledu imamo raspon od nekih nice and classic postavki s privatizacijama, eksproprijacijama i narkotivima i neke moderne koje imaju veze sa IT sektorom. Međutim, karakteri kao ključ izraza cele serije čine da i ono što je novo i neobično čak i za ljubitelje i poznavaoce bude prijemčivo.

Kad sam govorio o ukusu, njegov veoma bitan deo je produkcioni dizajn. Ovo je serija u kojoj scenografije Lane Škundrić zaista ima posebnu ulogu. Sve je dizajnirano, i nema izbora lokacije po sistemu kako-padne. Objekti su svi od reda filmični, atmosferični, serija izgleda vrhunski i izgled joj je od prvog do poslednjeg frejma kontrolisan, što je na našoj televiziji redak slučaj.

Svemu su naravno doprinela i dvojica direktora fotografije koji su ispratili ove tri sezone. Ne treba zanemariti ni sektor zadužen za muziku, kako dvojicu kompozitora za sugestivan elektronski skor kao i ekipu koja je od druge sezone radila vrlo zanimljiva prearanžiranja poznatih pesama bratstva i jedinstva, tzv. overhaule poznatih numera čime je 12 REČI anticipirala ono što je sada postalo vidljivo kao tehnika u seriji TVRĐAVA gde su ta rešenja stavljena u prvi plan.

12 REČI je ne samo retka idejno i izvedbeno uspela serija nego i serija čije ćemo likove pamtiti - sigurno da Vojvoda Čečerina, Gordana, Kum Igor i Leon ostaju neko ko će se pridružiti panteonu upečatljivih srpskih televizijskih likova.

Zavidim onima koji nisu gledali ovu seriju, jer ni ne slute koliko uživanje ih tek čeka.