CROSSFIRE

John McNeil, specijalista za "kompjuterske trilere" iz osamdesetih je za BBC pisao seriju CROSSFIRE koju je režirao Ken Hannam, prekaljeni profesionalac kog pamtimo po nekim epizodama Holmesa sa Jeremy Brettom.

U seriji CROSSFIRE, glavni junak je kompjuterski stručnjak koji odlazi u Belfast da pomogne u lociranju jedne veoma militantne ćelije IRA.

I, nažalost, tu se priča pretvori u jedno zamršeno praćenje dve ili tri paralelne priče, stručnjaka, mlade Irkinje koju upozna i zaljubi se, samih terorista i njegovih nepoštenih kolega sa policije, da bi na kraju sve to postalo prilično konfuzno i svakako vrlo daleko od onog inicijalnog sinopsisa koji sam izneo, a opet ne i sasvim iza njega.

Hannamova realizacija dosta pati od neujednačene izvedbe u eksterijeru i enterijeru gde su razlike u primenjenim tehnnikama vidljive, kao i sa glumačkom podelom koja je korektna ali bez nekih rešenja kojima bi se nadomestili nedostaci scenarija.

DEAD RINGERS

Dugo sam podozrevao da se upustim u gledanje nove ekranizacije romana TWINS koji je prvobitno snimio David Cronenberg pod naslovom DEAD RINGERS.

Prosto tražio sam trenutak da smognem snage da se suočim sa nekim ko je toliko drzak za početak, a zatim najmanje hrabar da snimi šestodelnu seriju inspirisanu istim proznim ali pre svega filmskim tekstom.

Ono što sam dobio umnogome je prevazišlo čak i najoptimističnija očekivanja. Sean Durkin kao osnovni reditelj i Alice Birch kao kreatorka i osnovna spisateljica napravili su nešto što je mnogo više od pukog rimejka ili reimaginiranje Cronenbergovog klasika. Oni su zaista učinili ono čemu retko svedočimo, a to je korak napred u odnosu na ono gde je bio klasik na koji referišu.

Tu se pritom ne postavlja ono pitanje, da li je nešto bolje u tom koraku dalje jer je Cronenberg klasik i prosto to je pogrešan smer razmišljanja. Ali, kada bi se razmišljalo na taj način, svakako bi se moglo reći da je serija DEAD RINGERS motivski još bogatija, i na neki način još kronenbergovskija od njegovog filma.

A to je već gotovo neverovatan zaključak jer je DEAD RINGERS umnogome sublinacija svega onoga što Cronenberga čini onim što jeste.

Ne znam kako je on reagovao na ovu seriju, kao što ni ne mogu da procenim u kom je sad stanju, ali ako mu je pameti ostalo, uživao je i osetio da je imao rašta i raditi i kome ostaviti svoj minuli rad.

Rešenje po kom ukleti blizanci sada bliznakinje daje rezultat jer sada one svoja tela koriste za eksperimente i oni sada za njih imaju mnogo jači egzistencijalistički smisao.

Ginekološki i body horror su tu, ali tu je i ono što je Cronenberg uvek voleo a to su intelektualna nadmetanja, govorna radnja na ivici perverzije, svet visoke estetizacije, klasa novih plemenitih dokoličara kojima su vlastitia tela poslednji horizont transformacije.

U tom pogledu, ovde Cronenberg dolazi najbliže Ballardu u pogledu postavke likove i njihovog rezonovanja. Karakteri su neverovatno kanonski kronenbergovski a to znači balardovski. On nije dočekao ovo, ali verujem da bi i on uživao.

Rediteljska izvedba i postupak su briljantni, u redu, ali Alice Birch i njene saradnice su zaista napisale nesvakidašnje snažan scenario koji je naravno u funkciji celine ali, moram priznati, voleo bih da ga sagledavam i odvojeno kao artefakt kao "tekst za čitanje" a ne samo kao repromaterijal za dalju obradu.

Isto važi i za glumu, Rachel Weisz ovde igra ulogu karijere kao i Jennifer Ehle, međutim, glumce je besmisleno izdavajati jer s jedne strano je jasno koliko sve ovo zavisi od Rachel, i da sve ovo ne bi ni došlo do ovog nivoa da nije njene pune predanosti.

DEAD RINGERS je serija kojoj ću se često vraćati i iz nje učiti jer ovde ima toliko briljantnih rešenja unutar izvrsne celine da je to prosto za izučavanje.

YELLOWJACKETS S02

YELLOWJACKETS u drugoj sezoni uspeva da očuva fundamentalni kvalitet prve sezone, a to je da uprkos tome što pojačava senzacionalizam za jedan stepen u odnosu na prvu, i dalje nema foliranja. Tu su tajne ali tu su i otkriča, vrlo često bolna i krvava.

U seriji sa ovakvom premisom, jumping the shark se na neki način odvija od prvog trenutka ali moram reći da je ovde ta ekstremnost premise urađena sa jako puno stila i dostojanstva, i u drugoj sezoni, ni u jednom momentu ovo ne postaje serija namenjena samo fanovima prve sezone.

Mogu sebe da zamislim i da ovo gledam kao prvu sezonu i ostajem nadalje sa njom.

Određeni likovi i zapleti su mi bili manje draži, ali bitno je da su to sve sporedni elementi, i drago mi je što su se na kraju nekako i zajedno grupisali, kao da ih je taj faktor sporednog privukao i prilepio jedne za druge.

U vizuelnom pogledu, druga sezona je podjednako nadahnuta i snažna kao i prva, kao što je i zainteresovanost glumačke ekipe nepotrošena iako tu ima imena koja dobijaju ponude za druge stvari i prolaze kroz razne transformacije karijere.

Oročena na četiri sezone, YELLOWJACKETS je već sada serija uz koju ću ostati do kraja.

LOS GRINGO HUNTERS S01

Jorge Dorantes i Scott Gold su u produkciji i više nego iskusnih Rona Howarda i Briana Grazera, koji pored filmskog imaju izuzetan televizijski portfolio, kreirali seriju LOS GRINGO HUNTERS.

Serija je inspirisana člankom o Gringo Huntersima, elitnoj jedinici meksičke policije zaduženoj da juri sve one odmetnike koji misle da ih ispod reke Rio Grande čeka spas. Naravno, Gringo Hunters su sami po sebi u stvarnosti mnogo kompleksnija priča od ove serije koja je koncipirana kao jedna vrlo ambiciozno izvedena policijska mešavina procedurala u pogledu ritma i Peak izvedbe u rukama vrhunskih meksičkih reditelja.

Adrian Grunberg koji je decenijama bio vrhunski meksički pomoćnik režije ali sada režira sam i znamo ga po filmu GET THE GRINGO Mela Gibsona, režira glavne epizode i sa po četiri epizode izjednačen je sa veoma talentovanim Alonso Alvarezom koji je u Americi snimao razne stvari ali se po estetizaciji izdvaja jedna od najboljih i najbolje snimljenih serija poslednjih godina MOSQUITO COAST, a još dve je dodala još jedna polaznica ove produkcije Ruperta Wyatta - Natalia Beristain.

Serija odlično izgleda, podela je meksička i postojala je prilika da gostujuće američke begunce igraju američke zvezde - i ne znam zašto nije iskorišćena, no u svakom slučaju, to je jedna od mogućnosti koju nudi ovakav koncept.

Scenario koji je radio Jorge Dorantes sa svojim čaušima ima fokus na jedan krupan slučaj koji se istražuje preko cele sezone, jedan koji povezuje nekoliko epizoda, i po jedan case of the week koji se reši unutar svake epizode, izuzev završne dve koje su fokusirane na razrešenje ovog osnovnog. Postavka nije pedantna, epizode su razlićite po trajanju, što strimer kao Netflix može sebi da dozvoli i u tom pogledu, osnovni oslonac je u likovima, njihovoj družini odnosno antagonizmima, mnogo pre nego u strogo kontrolisanom zapletu.

Zbog tog spoja američkog i neameričkog pristupa, i izvesne "lažne" sirovosti u scenariju koja nije uvek ujednačena, možda bih najpre uporedio ovu seriju sa francuskom BRAQUO, koja je takođe umela da deluje tvrđe nego što jeste i da uglavnom vrlo sigurno operiše u sferama povišenog realizma network policijske serije.

LOS GRINGO HUNTERS odlično izgleda u vizuelnom pogledu, ne samo u žaru rediteljske izvedbe i postavke fotografija već i lokacija Tihuane koje gledamo poslednjih godina dosta ali ovde su date raznovrsno. U tom smislu, stvari nam deluju poznato ali sveže u svakom pogledu.

Uprkos ugledu Howarda i Grazera i njihovom raspoloženju da iskorače na strano tržište - veliko ali ipak inostrano - ova serija nije privukla veliku pažnju.

Da li je to zasluženo ili ne, teško je reći. Ne možemo reći da je ovde doneto išta fundamentalno novo varijacijama na policijsku seriju, ali su poznati elementi pametno posloženi i vešto realizovani.

U ovolikoj masi ponuđenih sadržaja, možda se ova serija trenutno izgubila ali verujem da će pre ili kasnije isplivati među ljubiteljima i poznavaocima ove vrste televizije.

THE CONSULTANT

John McNeil je tokom osamdesetih, inače kao inženjer po struci, pisao "kompjuterske trilere", kombinujući svoje osnovno zanimanje sa kreativnim pisanjem.

Najviše uspeha u pogledu ekranizacija imao je u Velikoj Britaniji iako su mu romani bili dosta vezani za SAD.

BBCjevu ekranizaciju romana THE CONSULTANT pisao je Alan Plater, što se mene tiče televizijski najbitniji po adaptaciji Mullinovog romana A VERY BRITISH COUP.

THE CONSULTANT je serija koju svakako ne treba posebno predstavljati, niti dvaput preporučivati fanovima serije HALT AND CATCH FIRE, s tim što nažalost mimo njih, ona nije preterano zanimljiva današnoj publici.

S jedne strane, Cyril Coke je rediteljski dosta svedeno prišao izvedbi ove serije, i srećom ona je danas retro jer je snimana u "savremenim" ambijentima. Ipak, to što je danas retro u svojoj "običnosti", verujem da je u svoje vreme delovalo kao krajnje nemaštovit odabir objekata. Cokeov osnovni pristup teksta je dijaloški, i Platerov scenario svakako to podržava, ali šteta je što se nije postarao da bude malo i nekog neverbalnog suspensea.

U tom pogledu, Hywel Bennett u naslovnoj ulozi donosi energiju najvitalnijeg Dirka Bogardea u ulozi ciničnog IT konsultanta, angažovanog da razjasni ima li sumnjivih radnji u računarskom centru velike britanske banke, a on tu nalazi ne samo nepravilnosti već i izazov da se i sam uključi u krađu.

Deo onoga što Cyril Coke nije pokušao u vizuelnom pogledu, umnogome mada ne u potpunosti uspeva da izvuče Hywel Bennett svojom igrom i lik koji mu je servirao Plater je ciničan, dopadljiv i prkosan.

THE CONSULTANT u Platerovoj adaptaciji dobija jednu gotovo čehovljevsku dimenziju jer na kraju postaje triler o usamljenim ljudima, bez nekog izrazitog osećaja za gromoglasna razrešenja i melodramske preokrete, sa vrlo malim promenama i sitnim korekcijama kada se naiđe na nepravdu. To mu svakako daje na vrednosti i tim pre evocira ono što su bili najveći kvaliteti prve, suštinski jedine vredne, sezone HALT AND CATCH FIRE.

I LOVE L.A. S01

I LOVE L.A. Rachel Sennott se uklapa u niz HBO komedija koje kreću od ENTOURAGE i produžavaju se sa HOW TO MAKE IT IN AMERICA.

I LOVE L.A. doduše ide u smeru komedije mnogo intenzivnije u odnosu na prve dve serije i ne pokušava da dublje komentariše pitanja filmske industrije kao ENTOURAGE ili modne kao HOW TO MAKE IT IN AMERICA. U tom smislu, svakako da je i GIRLS svojevrsna referenca za seriju koju je napravila Rachel Sennott, s tim što u odnosu na nju opet I LOVE L.A. nema takvu ambiciju da progovori o poziciji žena i muško-ženskim odnosima.

U suštini I LOVE L.A. ima junakinje koje obeležava svakodnevna borba, ali neke ključne dileme su za njih već rešene i nisu predmet rasprave niti ikakve muke.

U tom pogledu, ova serija za razliku od prehodne tri ima junake koji su u priličnoj meri zapravo dekadentni, ne u klasičnom smislu, ali sve borbe koje vode su lične, vrlo često sebične.

To nije problem za komediju, niti za seriju, ali svakako da ova serija baš zbog tog odsustva neke fundamentalne dimenzije ne može zauzeti mesto kakvo su imali ENTOURAGE ili GIRLS.

Humora ima, smešno je, ima energiju, vedro je, i iskreno - ako imamo u vidu da sam gledao ovu seriju zbog gostujuće role Moses Ingram, nisam se pokajao zbog onog što ju je okruživalo. Opet, ne mogu reći ni da sam puno time dobio, a HBO ipak pretenduje na serije koje ostavljaju snažniji utisak.

DAVE ipak ostaje nedostižan domet u ovoj oblasti serija gde likovi hustluju i nose dozu debiliteta u sebi. Jednim delom upravo zbog toga što kao ENTOURAGE ima tu konstruktivnu dimenziju gde se junak gradi u pogledu karijere ali i ličnosti, na neki način.

MUNAI

Darhan Tulegenov je bio ipak osnovno oružje koje je - što se mene tiče - učinilo MUNAI serijom godine 2025. Ališer Utev već godinama vodi svojevrsnu imperiju u Kazahstanu, sa posebnim akcentom na tvrde krimiće, ali u seriji MUNAI je napravio nešto sa jakim internacionalnim potencijalom, pre svega na strimingu.

Serija kreće u klasičnoj jednočasovnoj programskoj minutaži od 45 po epizodi ali kako odmiče, nudi nam se u sve sitnijim komadima sve dok ne dođemo do 25 u samoj završnici. Nažalost, bez nekih intervencija poput spajanja epizoda u dve i sl. ova serija ipak ne može da ide na klasičnom televizijskom programu, što je velika šteta.

Pretenciozno je naravno reći da je jedna kazahstanska serija najbolja u sezoni posle svih ovih skupoća koja pravi HBO itd. ali suština je u tome da ove godine prosto nismo imali tako snažnih izdanja velikih američkih i britanskih kuća, kao recimo prošle godine. U tom smislu, između toga da gledam Marka Ruffala kako tumara i mumla umesto Kate Winslet, što je inače neki zlatni standard ove godine, imamo Tulegenova koji zakiva u priči iz kazahstanskog podzemlja 1995. u kojoj se grle Takeshi Kitano i Aleksej Balabanov.

Tulegenov je spremio priču o pionirima postsovjetskog kriminala koji ulaze u ilegalno crpljenje nafte i neumitno upadaju u međusobne sukobe jer je kriminal prosto svet u kom se ukrštaju ljudi sa raznim traumama, bivši sportisti, psihopate sa dubokim traumama, korumpirani policajci, ljudi koji su prošli pakao da bi opstali, i ta slika je veoma ubedljiva, a našem čoveku veoma bliska jer zapravo takvi ljudi su umnogome bili protagonisti kriminala koji je promenio Srbiju.

Tulegenov sve radi u jednom Peak TV formatu, energično ali relaksirano, kao Nicolas Winding Refn kad bi imao meru a glumačka podela je ikonična, počev od verovatno najveće kazahstanske zvezde Danijara Alšinova.

Trud svih sektora je evidentan, izraz je sinematičan, Serija je jezgrovita, snažna, izvanredno dizajnirana, može da se gleda kao dvanaestodelni narativ, može da se posmatra i galerijski, i u eri dramskog programa kao potrošne robe može da se gleda više puta.

U sezoni u kojoj su Kazahtanci imali i horor seriju Adilkana Jeržanova čije su prve tri epizode izmontirane u film i puštane na festivalima, MUNAI je imao i ozbiljnu lokalnu konkurenciju, ipak rekao bih da se nametnuo kao nešto svežije i snažnije.

Još uvek je teško mobilisati publiku da obrati veću pažnju na kazahstanske serije izuzev hardkor pacana, ali ovakva izdanje to mogu da preokrenu.