TOKYO VICE S02

TOKYO VICE u drugoj sezoni nažalost nije uspeo da nam pruži ono što je u prvoj, iako je i dalje reč o jednoj izvrsnoj seriji kojoj se malo šta može zameriti. Na neki način, moguće je da u drugoj sezoni nema onoga što se samo jednom može pružiti, a to je svežina usled promene ambijenta i okupljanje jedne nove ekipa na jednom drugačijem mestu.

No, svežina na stranu, ono što mi je sasvim sigurno bilo problem jeste činjenica da jakuze u drugoj sezoni, po asortimanu pretnji, deluju kao i svaki drugi kriminalci viđeni u seriji. Naprosto, razrešenje u kom se tenzija stvara tako što je nekome otet neko drag prosto dobacuje niže od očekivanog nivoa ove serije.

Međutim, moguće je da sam prosto samo previsoko postavio očekivanja, no ne mogu protiv utiska koji je u drugoj sezoni više imao temelj u poštovanju nego u uživanju.

RAPA S01

Pepe Coira i Fran Araujo kreirali su vrlo zanimljivu špansku kriminalističku seriju RAPA za kompaniju Movistar, špansku telekomunikacionu kuću koja je postala značajan igrač na tržištu serija koje su postigle uspeh i u lokalu i u svetu. U izvesnom smislu podsetila me je na HBO seriju PUSTINA jer se bavi ubistvom u jednoj maloj sredini pritisnutoj promenama u životu koje će doneti veliki rudnik, ali u suštini je ipak reč o različitom pristupu.

Dok je PUSTINA bila ipak jedna dubinska i realistička, skoro pa naturalistička, studija češke varošice, RAPA je ipak žanrovski rad, iako smešten među "običan" svet kome se takvi zapleti ne dešavaju prečesto. Da, glavna junakinja je policajka ali glavni junak je isto tako nastavnik književnosti koji pati od ALS i želi da reši misteriju ubistva gradonačelnice.

Osveženje u seriji jeste što odmah znamo i ko je ubica, jedna naizgled obična i bezazlena, pa čak i humana žena, fizioterapeutkinja koja radi sa glavnim junakom, tako da se RAPA pre svega može definisati kao whydunit i lov na ubicu gde misterija nije u identitetu već u motivima a napetost prositiče iz pokušaja policije da uhvati počinioca.

Zanimljivo je da u seriji RAPA, gledaoci uprkos tome što su upoznati sa identitetom ubice i znaju da će se ispostaviti da je imala neki ozbiljan razlog za to što je počinila, ipak navijaju za policajku i nastavnika da je ulove.

To je postignuto time što liku ubice nije dat neki cinični šarm kojim vuče državne organe za nos, uprkos ozbiljnim motivima ipak deluje kao da nije iscrpila sve druge načine rešavanja problema i averzija prema njoj je izgrađena bez posezanja za nekim prikazivanjem negativnih osobina ili karikaturalnošću. Otud se može izučiti način kako je lik postavljen da bude istovremeno i višeslojan i shvaćen a opet da bude dobar plen u detektivskom lovu.

Serija je veoma estetizovana. Krajolik i ambijenti su maksimalno iskorišćeni, Javier Camara u glavnoj ulozi je napravio odmak u odnosu na svoju signature rolu iz komedije o korumpiranom političaru koja je poslednjih godina bila veliki hit na španskom TNTu.

RAPA je kasnije dobila još sezona a naišla je na dobru reakciju španske javnosti.

HORICI KER

Češka serija HORICI KER po scenariju Stepana Hulika koji je za evropski HBO radio invanrednu seriju PUSTINA, predstavlja luksuznu ekranizaciju slučaja Jana Palacha koji je izvršio protestno samoubistvo pre 55 godina tako što se spalio protiveći se sovjetskoj okupaciji Čehoslovačke.

Jan Palach je danas ličnost o kojoj svi znaju i njegov gest je dobro poznat.

HORICI KER se bavi njegovim slučajem počev od samospaljivanja pa nadalje i prati kakve je posledice snosila njegova porodica to jest kako su reagovale vlasti kako spram samog Palacha a tako i kasnije kada se još jedan momak zapalio iz istih razloga.

Agnieszka Holland je svemu ovome donela holivudsku veštinu realizacije i ova serija prvo izvanredno izgleda. Nažalost, prva bezmalo jednoipočasovna epizoda je i najuspelija i preostale dve koje su nešto kraće ali traju duže od sata ne uspevaju da dobace do nje, pre svega jer su limitirane istinitim događajima. U tom smislu, seriji se ne može ništa zameriti, naročito jer Agnieszka Holland sve ovo realizuje vrlo koncentrisano i energično, i to je čini možda i najvitalnijom predstavnicom svoje generacije u evropskom filmu.

Kada se već pravi politički film, nema razloga da rukopis i kompetencija budu u najboljem smislu holivudski i sve ono o čemu sanjaju naši autori aktuelnih političkih, tzv. "nacionalnih" projekata i istorijskih fresaka jeste ono što Agnieszka Holland zapravo radi.

Inače, ova serija je imala sličnu sudbinu kakvu su obično imali ti naši "nacionalni projekti"; premontirana je u film i poslata za "oskara" kao češki kandidat ali AMPAS ju je odbio.

INDUSTRY S01

Seriju INDUSTRY kreirali su Mickey Down i Konrad Kay a izvršnu produkciju i režiju prve epizode izvela je Lena Dunham.

Ova serija je označila Lenin iskorak na britansku teritoriju, ali sadržaj je atipičan.

Nisam gledao puno tih serija o biznismenima, u kojoj su njihove životne priče date u jakoj sprezi sa biznisom. Dakle, propustio sam BILLIONS i slične stvari, a SUCCESSION ipak nije to. Međutim, to ne znači da taj yuppie pop ne volim da pogledam.

Štaviše kad sam bio osnovac, još pre raspada SFRJ voleo sam da gledam neku seriju o brokerima iz Cityja, ni do danas nisam siguran koja je ali mislim da bi mogla biti CAPITAL CITY, barem po opisu.

Dakle, nisam neki veliki gledalac ovog tipa serija ali mogu da pogledam.

U suštini INDUSTRY kao serija HBOa ima edge ali je to fundamentalno ništa drugo nego workplace melodrama, i kao takva funkcioniše jako dobro i ima održivost. Serija nema taj HBO kalibar, pa čak ni anatomiju. Ona je mnogo više na nekoj recimo BBC liniji jer je na kraju krajeva ovo "obična" serija, nije "više" od televizije.

Ipak, autori - a Lena je postavila mustru u prvoj epizodi - uspevaju da naprave da ovo ipak bude nešto "više od televizije", utoliko što je više edgy od nekog formata kako se ove serije inače rade. Zato je INDSUTRY zanimljiv žanrovski eksperiment, zapravo, serija koja u realnom vremenu pokušava da prevaziđe sebe i u tome uspeva.

AMERICAN GIGOLO

Rođen sam godinu dana posle izlaska filma AMERICAN GIGOLO Paula Schradera tako da kada sam ga gledao to je već bila priča smeštena u epohu i nije mogao imati ulogu u mom životu kakvu je imao u vreme premijere, naročito u SFRJ i drugim pasivnim krajevima gde je verovatno predstavio jedan potpuno novi način života, modu i generalno stil, uvodeći Richarda Gerea kao standard muškog seksepila itd.

Dan-danas slušam priče starije gospode o tome da su nosili sakoe kao Gere pod uticajem filma i obnavljali garderobu u skladu sa onim što su videli. Ali, isto tako je činjenica da u stranim romanima vrlo često nailazim na opis da neko izgleda kao fan tog filma.

Ako tome dodamo da nisam previše sklon fetišizaciji Paula Schradera kao reditelja i da ipak bitno više cenim njegove scenarije koje je režirao Scorsese od svega ostalog, gledanju serije AMERICAN GIGOLO sam prišao bez ikakvog opterećenja, izuzev informacije da ju je kritika sa obe strane Atlantika sahranila.

Međutim, ova serija je nešto potpuno drugačije od filma i u stvari može se reći da ona uzima elemente iz njega i samo ih preslaže sa ciljem da ispriča nešto svoje. Ovde takođe imamo žigola koji izlazi iz zatvora gde je robijao zbog ubistva koje nije počinio, gde se dakle vrši inverzija motiva iz izvornog filma i on kad se nađe na slobodi uskoro biva uvučen u novu misteriju pa možemo reći da je ono što je kod Schradera bila sporedna linija priče ovde postavljena kao glavna.

S druge strane, moderno društvo, tržište seksa, lepote i glamura nalaze se u pozadini i veoma određuju sve protagoniste ove priče - s tim što je ovde ipak primaran jedan prilično hardkor krimić čiji je rezultat jedan vrhunski noir ugođaj.

Jon Bernthal donosi drugu vrstu seksualnosti u odnosu na Gerea, svet tržišta seksa malo više liči na Schraderov HARDCORE nego na izvorni AMERICAN GIGOLO, seks je prikazan kao opasnost a opasnost i nasilje su seksi.

Nisam ni slutio da David Hollander, autor solidnog ali daleko od epohalnog RAY DONOVANa ima nešto ovako dobro u sebi, i to još u svom prvom skroz solo projektu - on ga je po Schraderovim likovima sam razvio, scenaristički i rediteljski postavio.

Međutim, kao i uvek kad je američka televizija u pitanju, talent pool je mnogo dublji nego što mislimo, a to najbolje zna Jerry Bruckherimer koji je sa dvoje čauša Bruna Hellera uspeo da napravi nešto tako izvrsno kao što je HIGHTOWN, pa ne treba da čudi šta je uspeo da zakuva sa jednim ipak bitno uglednijim profesionalcem.

Bernthal je okružen vrsnom ekipom, fatalnu staru ljubav igra Gretchen Mol, losanđelesku verziju Kovačevićevog Đorđa Džandara igra Leland Orser, ali antologijska rola hardboiled detektivke pripada Rosie O'Donnell. NIje nikada bilo sumnje da je ona vrhunska glumica, ali ova uloga ne samo da donosi izvrsnu glumu već i vrhunsku transformaciju do tačke da taj lik zaista može da zasluži vlastiti procedural.

David Hollander uzima jednu od tradicija Peak TVa a to je korišćenje flešbeka da bi se otkrilo nešto o likovima i pored te funkcije uvodi još jednu - koristi ih za estetizaciju, građenje ritma, nekim akcentima iz flešbekova razvija dramaturgiju romana praktično u jednoj vrlo čvrsto postavljenoj kriminalističkoj seriji, i to rešenje ovde funkcioniše čak i bolje nego inače jer u njemu mehanike - koja mene inače iritira više nego što bi trebalo i ume da mi pokvari utisak više nego što je razumno.

Naravno, moguće je da sam ja snob koji je našao seriju koja se nikome ne sviđa i proglasio je za nešto genijalno, ali moguće je da su svi ostali iz ovog ili onog razloga odlučili da je sahrane, nezasluženo.

AMERICAN GIGOLO kao serija definitivno neće mnogo uticati na izbor garderobe ili ukus za muziku, u tom pogledu ne diktira trendove ali svakako neću dopustiti da ode u zaborav kao njihova žrtva.

THE GENTLEMEN S01

Serija THE GENTLEMEN koju je Guy Ritchie razvio za Netflix iz svog filma nije prvi slučaj da se iz njegovih bioskopskih radova prave serijski derivati. Međutim, SNATCH kao serija nije ostavio dublji trag ni sa dvadeset napravljenih epizoda.

THE GENTLEMEN sa prvom sezonom od osam epizoda uspeva da napravi solidan efekat a tu je pored samog Ritchieja koji režira dve epizode i jedan od mojih miljenika Nima Nourizadeh sa još dve, ali i Eran Creevy koji pokazuje da kad je projekat dobro postavljen, seriju maltene može da režira ko bilo.

U THE GENTLEMEN, Ritchie razrađuje najzanimljiviju premisu svog filma koju u njemu samom nije adekvatno razradio a to su farme marihuane od kojih se izdržavaju neodrživa aristokratska imanja. I ovde imamo aristokratu, inače oficira, dakle u potpunosti zaokruženog idealnog britanskog velikaša koji otkriva lepote života sa mockney kriminalcima i njihovim internacionalnim saradnicima.

Theo James je harizmatičan kao glavni junak, vojvoda i kapetan, a Kaya Scodelario uspeva da vidno ali fino ostari kao potomak mockney kriminalne aristokratije i kćer Raya Winstonea koji je naravno u punom SEXY BEAST gasu, kako valja i trebuje.

Svaka epizoda je poprilično zaokružena peril of the week priča, sa širim manje ili više kontinuiranim meta-narativom, i zapravo Ritchie pokazuje kako u osnovi nije baš skroz savladao osnove savremene televizije, ali da njegove psine koje zamaraju na filmu mogu mnogo bolje da prođu na malom ekranu.

Dok je meni THE GENTLEMEN bio film prema kom sam bio ambivalentan, u smislu da sam mogao da zamislim nekoga kome je to genijalno, jer je to neko ko voli i LOCK STOCK i SNATCH, meni je to bilo dosadno vrćenje u krug sa dobrim glumcima i prijatnom slikom.

Ritchie je ipak izgradio kapital praveći vraglaste filmove za sramežljive ljude, i generalno pokušavao da izvrće formu za one koji o filmu ne znaju mnogo, iako se pred ozbiljnijom publikom potvrdio kao znalac u THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je zaista fundamentalno pokazivanje znanja. I to radi i sad na televiziji, ali u ovom medijumu je svež, i samim tim je i dalje zanimljiv.

I dalje je ovo jedan kolaž situacija koje on seče onda kad mu odgovara i pravi nekog narativnog Frankenštajna od svega toga ali u osnovi to je ipak linearnije i smislenije nego kada je to radio na filmu. Otud, činjenica da su epizode do te mere "svaka za sebe" s jedne strane pokazuje koliko je on potpuno van koraka s televizijom a naročito Netflixom, a s druge nudi nešto što začuđujuće uspeva da zasiti gledaoca, ako imamo u vidu da je ovo još jedno njegovo šibicarenje iza kog nema ničega.

Kad Ritchie šibicari, jasno je da kuglice nema u igri, pa je samim tim pleonazam reći da je ovo trijumf forme nad sadržinom. Ali, na neki način, ovo jeste trijumf jedne arhaične forme, dakle standalone televizijske epizode, učinjene atraktivnom forama od pre četvrt veka, iz čega proističe nešto što se dosta pozitivno ističe na današnjem Netflixu.

Dakle, uprkos svemu, u ovome sam uživao, naročito jer je Theo James jako dobar izbor za glavnog junaka, ima tu harizmu televizijskog mačoa ali i lepotana starog kova, a Kaya Scodelario je po prvi put pokazala možda i nagli zalazak "u godine". Neka lica poput Raya Winstonea su mi malo bajata, ali nema tu šta, to je to, besmisleno je imati primedbe na to.

Ono gde međutim Ritchie definitivno zna šta radi jeste utisak da je ovo održiva serija na duže staze. Ne toliko što nas zanima šta će se desiti jer se realno i tokom ove sezone dešava stalno jedno te isto, junaci nadmudre negativce na neki način koji ne vidimo pa nam posle pokažu, koliko zbog toga što nam je prijatno da to vidimo opet.

THE WAY

Nisam jedini koji je bio izuzetno uzbuđen zbog saradnje Adama Curtisa i Jamesa Grahama na istom projektu, pa makar to bila i režija Michaela Sheena koji ima iskustva sa sjajnim rediteljima i piscima. Ipak, uključivanje jednog takvog mavericka kakav je Adam Curtis i to specijaliste za dokumentarne filmove u nešto što je igrani socijalno angažovani sadržaj učinio je ovo jednim volatilnim miksom.

Očigledno i previše jer je trodelna serija THE WAY posle premijere na BBCu naišla na pomešane reakcije sa tendencijom da se otpiše kao iživljavanje autora koje je stavilo njihova lična interesovanja ispred celine.

Za početak, ne bih se složio da su te primedbe tačno. Prvo, THE WAY jeste atipična serija, u njoj je svako od trojice kreatora - dakle i Adam Curtis i James Graham i Michael Sheen ostavio svoj pečat, ali ne bih rekao da ikada gubi fokus na celinu. Čak naprotivm rekao bih da serija ima vrlo jasnu, žanrovski preciznu priču sa vrlo definisanim ciljevima junaka.

THE WAY čine tri dela. 

Prvi govori o pobuni radništva u Port Talbotu zbog mutnih planova menadžmenta kojima ne veruju da će nastaviti sa proizvodnjom u lokalnoj čeličani. U centru priče je porodica verolomnog lokalnog sindikalnca koja trpi razdor zbog svojih raznih problema.

U drugoj epizodi, neredi u Port Talbotu prerasli su u građanski rat u Velsu i narod beži put Engleske i EU, i suočava se sa time da je država pukla po regionalnim, etničkim i svim drugim šavovima.

U trećoj, tematizuje se bekstvo sa ostrva, ko se oseća gostom na toj zemlji a ko ipak misli da mora da ostane i vodi nas ka zaključenju.

THE WAY prikazuje društveni kolaps na jedan estetizovan način, sa dosta "podrazumevanja" po čemu me je veoma podsetila na prozu J.G. Ballarda. Ovde imamo ballardovski motiv male varnice koja budi kod ljudi nagone za apokaliptičnim obraćunima i katastrofalnim raspadom zajednice. Nisam zapazio da se u kritikama pominje ova poveznica sa Ballardom ali meni je veoma očigledna. Način na koji je većina junaka spremna da intelektualno protumači ono što se dešava i da razume kakvi su procesi pokrenuti nepogrešivo evocira upravo ovog književinika.

Sheenov rediteljski postupak je sinematičan, sa nizom rešenja koja su par excellence bioskopska, i načinom da se pomiri dinamična vizuelna estetizacija sa ambicioznom glumom. Konačno, Curtisa ovde prepoznajemo pre svega kao anarhistu u samoj postavci priče koga zanima socijetalni kolaps, a sekundarno kao autora koji voli da unese dokumentarne snimke u igrano tkivo. Grahama naravno pre svega zapažamo u smislu za humor koji boji situacije i nudi nam nekoliko antologijskih scena.

Sve ovo kad se uzme u obzir, THE WAY se bez problema kvalifikuje za televizijski događaj godine, i što se mene tiče, jeste pružila ono što smo želeli. Da li je slična seriji YEARS AND YEARS? Pa, po mnogo čemu jeste, ali je i drugačija. Da li bi bilo dobro da nema tog neumitnog poređenja? U suštini ne. Vidim te serije kao nešto što je komplementarno.